Oduvek, dokle pamćenja stižu, meka i ljuta ili brlja i prepečenica peku se od šljive, a tu su i sve ostale rakije od više vrsta voća u užičkom kraju. Meka kad se džibra destiliše. Prepečenica kad se meka prepeče. To je ona “Šljivovica”, tradicionalno žestoko piče užička “vatrena voda”, prisutna u užičkim životima od rođenja, krštenja, svadbe, slave pa sve do smrti. Sa njom se nazdravlja životu i za pokoj duše. Do današnjih dana poštuje se tradicija čašica rakije uz zdravicu.
U užičkom kraju najbolja rakija od starina se peče od šljive požegače, poznate “madžarke”. Pekla se i peče i dan danas u Mokroj Gori, Karanu, Ribaševini, Staparima, Ravnima u Kostojevićima. U starom Užicu proizvodnja rakije se vezivala za ugledna imena – Vilimana Jovanovića, Luke Todorovića i Vlastimira Kremića. Ali, kad dođe ona godina kad šljive rode da se grane lome, počnu rakiju da peku i oni koji je nikada nisu pekli. U selima i danas, a i u starom Užicu, iz skoro svakog dvorišta purnjaju dimčići iz vatri podloženih od okolno iskupljenog granja, ispod rakiskih kazana. Bio sam nekoliko puta na tim obično noćnim bdenjima, uz kazane uz probu rakije, uz pečeni krompir iz žara, sa sitno isečenom slaninom, a ponekad bogme i pršutom. Ujutru kad se tek razdani krenemo kući onako ošamućeni, od čestog probanja rakije, od dima, žara i mraka, crvenih očiju. Kad sretnemo slične, sledi nastavak i opšti smeh u kafani, uobičajeno na svoj račun.
Pogledajmo malo u užičku rakijsku prošlost. U drugoj polovini 19. veka, braća Jokanović Ilija i Pavle otkupljivali su meku rakiju i od nje pravili ljutu. Sve se događa u Jokanovića kući “Pecari”, koja je sačuvana i danas, gde je muzejska postavka. Klekovaču je proizvodio i prodavao je po celoj Srbiji trgovac Toma Naumović. Početkom 20. Veka, Kremići Vlastimir i Milutin su svoje rakije izlagali i osvajali priznanja na sajmovima u Londonu i Solunu. U Užicu je zbog velikog prometa i proizvodnje rakije otvorena Rakijska pijaca, po kojoj i dan danas taj deo Užica nosi ime. To je ustvari raskrsnica sa koje polazi i završava se 7 ulica, spaja Slanušu sa Carinom na kojoj je česma Pekarskog – Mehanskog esnafa, a u vreme dok je tu bila pijaca na kojoj su se prodavale rakije, bila je i velika vaga na koju su mogla da uđu i veća volovska kola.
Posle poraza 1915. godine, Kraljevina Srbija više nije ni bila kraljevina, ni Srbija: postala je Censarsko – kraljevski vojni generalni guvernman. Za prvog guvernmana postavljen je general Johan grof Salis-Levis, kome načelnik austrougarskog generalštaba, Hans baron Konrad fon Hecendorf, 15. marta 1916, naređuje da “svom snagom, bezobzirno vodi računa o iteresnom vođenju rata i oružanih snaga”, da “najčvršćom rukom i s bezobzirnom strogošću uništava svaku pobunu”. Šta to ustvari znači? Znači da je započela neviđena pljačka, u Užicu je sve zaustavljeno i Tkačnica i strugara, zatvorene su sve tri banke, zatvorene su škole. Okačene su crno-žute zastave Hazburške monarhije, zavladala je K.u.K epidemija. Svuda je označavano sa tom latiničnom skraćenicom K.U.K Kreis-kommando – na železničkoj stanici, na pošti, ulazu u bolnicu, na vojnu komadu mesta, iznad okružne žandarmerije, finansijske komande, K.u.K na memoradumima, svo Užice i sve u njemu bilo je overeno pečatom novog K.u.K vlasnika. Neviđena pljačka je počela, nisu ostavljali ni žaru ni šišarke po užičkim sokacima i brdima. Na Dovarju su podignuta vešala. Između ostalog, austrougarski okupator zabranjuju privatno pečenje rakije i zaplenjuju količine preko 10 litara. Užice je pod potpunom kontrolom okupatora, kroz grad su postavljene šine za prevoz teške artiljerije.
U periodu između dva rata u Užicu nema preduzeća koja se bave proizvodnjom i prometom alkoholnih pića, već to rade preduzimljivi Užičani kao što su Risto Petrović, vlasnik kafane “Zeleni venac”, ili Radojica Jovanović, vlasnik kafane Kongo na Rakijskoj pijaci. Posao sa užičkim rakijama iz kraja cveta, postaju poznate na daleko. Tokom ponovne okupacije proizvodnja i promet rakije je nastavljena. Tadašnji okupator je manje otimao, a više ubijao. Ipak, Srbi su se najviše ubijali između sebe u strašnom građanskom ratu koji, ako uzmemo zaostavštinu partizana i četnika, se još nije završio. U tom okupatorsko – bratoubilačkom ratu, za toliko ubijanje je bila veoma potrebna rakija.
Industriska proizvodnja užičke rakije počinje 1969, kada je u Krčagovu otvoren pogon “Ineks klekovača”, koji je poslovao kao samostalno preduzeće u sastavu “Ineks” Beograd. U početku je proizvodnja bila vezana za ugostititeljsko preduzeće Sloga iz kojeg je pecara izdvojena. Kasnije su užičke rakije mogle da se nađu u celoj Jugoslaviji. “Ineks klekovača“ je 1998. pripojena pekarskom preduzeću „Sreten Gudurić“. Proizvodnjom i prometom rakije se bavila i Zadruga “Jelova Gora”.
Od rakije danas se najviše proizvodi “prepečenica, nanovača i klekovača”. Samostalna zanatska radnja “Zlatna Dolina”, osnovana 2002. godine, proizvodi istoimenu rakiju. Za sada najpoznatija iz užičkog kraja je “Stara sokolova rakija”, koju proizvodi preduzeće RB „Global“ doo, vlasništvo porodice Bogdanović iz Kostojevića. Godine 2006. na međunarodnom festivalu u Minesoti, u konkurenciji od 29 rakija iz celog sveta, “Stara sokolova rakija” dobila je priznanje za najbolju aromu i ukus. Njihova dunjevača, kajsijevača i viljijamovka su na sajmu u Las Vegasu 2012. proglašene najboljom rakijom u svetu.
Kada sam ovo pisao u Užicu je bio u toku 4. Međunarodni festival prirode i tradicije “Žestival”, na kome učestvuju izlagači proizvođači voćnih rakija i tradicionalnih proizvoda iz Srbije, Crne Gore i iz Bosne i Hercegovine. Festival je takmičarskog i izložbenog karaktera. Inače, ovaj festival “Žestival” je dobio pravo usmerenje zalaganjem rođenog Užičanina, Branislava Mirtrovića, sadašnjeg predsednika užičke Skupštine. Ovaj festival se delom svog programa polako pretvara u narodno veselje, što je Brane želeo. Na sajtu Žestivala piše:
“Međunarodni festival prirode i tradicije “Žestival” je privredno turistička manifestacija koja je prvi put održana 2006. godine. Deceniju kasnije grad Užice u saradnji sa Regionalnom privrednom komorom, Poslovnim klubom zapadne Srbije, Regionalnom razvojnom agencijom Zlatibor, Poljoprivredno savetodavnom i stručnom službom Užice i Turističkom organizacijom Užice obnovlja manifestaciju sa ciljem da ona bude u funkciji očuvanja tradicije, promocije i plasmana autentičnih proizvoda našeg kraja. Festival se održava krajem avgusta meseca na Trgu partizana u Užicu.
„Žestival“ ima zadatak da predstavi prirodne resurse, kulturno – istorijsko nasleđe i tradiciju regiona Zapadne Srbije, kroz kulturno – umetničke sadržaje, edukativne radionice i izložbe. U cilju kulturne razmene, poštovanja svih naroda i kultura i promovisanja kulturnih različitosti, na Festivalu izlažu svoje proizvode preduzetnici i proizvođači iz Srbije i zemalja iz okruženja.
Imajući u vidu da je područje zapadne Srbije poznato po velikom broju licenciranih proizvođača voćnih rakija (“žestine” – otuda i naziv festivala), Festival obuhvata i prezentaciju i degustaciju, prirodnih, tradicionalno proizvedenih rakija već afirmisanih proizvođača koje su prepoznatljive na inostranom tržištu, ali i rakija malih proizvođača koja tek osvajaju domaće tržište. U cilju poboljšanja kvaliteta ovog pića na manifestaciji se vrši ocenjivanje uzoraka rakije po kategorijama.”
