Vratimo se u užičku prošlost, u vreme kada je prva posleratna generacija studenata i srednjoškolaca dolazila na zimske raspuste i letnja ferija, kao i u vreme državnih praznika, preneli su u Užice atmosferu velikih gradova. Njima bi se pridružili mnogi koji su u industriskim centrima izučavali zanate za potrebe privrede, koja je u Užicu bila u ekspanziji, zapošljavajući u velikom broju seosku mladež. Nekadašnje kafanske zabave ili balove, koji su organizovani samo za prilivilegovane, zamenile su igranke. Organizovane su na mestima gde je to prostor dozvoljavao, najčešće u školskim salama, zato što je gradska školska mladež spremno dočekala promene. Organizovane su igranke i u Domu železničara, u sali „Cvete Dabić“, Sokolani, Domu JNA.
Prvi orkestar koji je svirao na igrankama u Užicu već 1946, bio je Vojni orkestar Doma JNA. Svirali su u Domu na dobro posećenim igrankama, koji je tada bio u današnjoj Osnovnoj školi “Dušan Jerković”. Nešto kasnije, orkestar je vodio kapelnik i dirigent Ivan Knific. Reperoar se sastojao od, kako bi danas rekli, “evergrina”: valcera, tanga, sambe, rumbe, sving i bibap numera, koje su nagoveštavale novi lepršavi muziki pravac – rokenrol. Na tim igrankama su mogli da prisustvuju članovi Doma ili klasično obučeni mladići. Za one koji su diktirali modne trendove pristigle iz Engleske, modifikovane dostupnim filmskim junacima, viđenim na platnu bioskopa “Zlatibor”, “visoke tarzanke frizure, sa naglašenim talasima”, koje su začešljavali šerbetom, koji su nosili uske pantalone, košulje sa visokom kragnom, duge sakoe, cipele s trostrukim đonom, tu nije bilo mesta.
Godine 1948, srednjoškolci osnivaju svoj sastav “Karavan”, u kome sviraju: Žarko Petrović – džez truba, harmonika kao i veliki broj različitih istrumenata, Milan Stefanović – klavir, Gajo Popović Gajski – bubnjevi, Vanja Sudzilovski – Violina, klavir, harmonika. Repertoar je bio sličan kao u pomenutog Vojnog orkestra, sa razlikom što su svirali “moderne šlagere“. Igranke su održavali u sali “Sokolane”, koja je dobila i novo treće ime “Dom partizana”.
Tu je za doček Nove godine 1949/50. u “Karavanu” sviralo 12 muzičara đaka. To je bio prvi veliki užički džez orkestar. Kasnije su svirali u “Sokolani” i sali Gimnazije najviše kompozicije Djuk Elingtona, koga je tada obožavao Žarko Petrović. Žarko će nešto kasnije postati jedan od najpoznatijih jugosloveskih kompozitora romantičara, posebno sa hit pesmom „Sve moje jeseni su tužne“.
Miloš Broćić je došao u Užice 1950. godine. Stigao je iz Negotina, gde je završio Učiteljsku školu, odlično je svirao harmoniku, U to vreme najčeći istrument u Užicu je bila harmonika i kada se dodaju bubnjevi, igranka je mogla da počne. Duet, harmonika i bubnjevi, Miloš Broćić i Milorad Iskrin, svirao je igranke u “Đačkoj menzi” na Megdanu i sali Gimanzije u periodu 1954/55. Repertoar im se sastojao od tada popularnih pomenutih šlagera, ali zbog velikog doseljavanja mladih sa sela nisu izbegavali ni narodno kolo. Kasnije su Brole i Iskrin svirali u sali užičke Učiteljske škole, u maloj sali Gimnazije, u Sokolani, povremeno u Domu železničara. Tada je muzika bila strogo podeljena na zabavnu i narodnu. Brole je retko svirao narodnjake, što je činio tokom svoje celokupne muzičke karijere. Kasnije u Brolovom orkestru su svirali i “Crni” Stefanović, Bato Šabinac, Milijan Milošević, koga su takođe Užičani znali po nadimku “Crni”, svirao je gitaru. Sastav je imao još jednog gitaristu, Mića Koraća.
„Na Igrankama, koje su se povremeno organizovale, sala Učiteljske škole je bila toliko puna da su se zidovi ‘znojili’, počinjalo se obično u četiri, a završavalo u devet. Već u deset uveče na ulici nije smeo da bude ni jedan jedini đak. Inače, u vreme pedesetih učenici su nosili kačkete sa oznakama odeljenja. Devojke iz imućnijih užičkih porodica su šile nove haljine, momci borili za njihovu naklonost… Siromašne devojke su sedele po strani, skromno obučene i nesigurne. Zato su članovi užičkih VIS-ova odlučili da budu džentlmeni, pa je za svaki ples neko od njih pozvao jednu od onih devojaka koje su postiđeno stajale u ćošku…” Sećao se Brole 2003. godine.
Godine 1956. u Užicu se pojavio prvi pevački razglas, koji je iznajmljivao “Tomec” s Terazija. Razglas se sastojao od: jednog mikrofona (ili zvučnika), ručno pravljenog pojačala i četiri manje, otvorene zvučne kutije. Prvi užički vokalni solisti, koji su počeli da koriste ovaj “razglas”, bili su: Vlade Mrčević i Rajko Đurić. Tada su se pojavile i prve akustiče gitare “s magnetima”. Prvi su ih imali Stevo Zarić, Aleksandar Marković poznat kao „Aco Model“, Milutin Korać. Tadašnji bas bubanj imao je prečnik 90 cm. Na njemu je bila pričvršćena jedna činela, dole doboš, dosta veći od današnjih. Te komplete je obično ručno izrađivao Mićo Petković, koji je svirao trubu. Umesto mikrofona, muzičari su koristili dinamički zvučnik, koji je bio povezan sa pojačalom. Sredinom pedesetih godina, kako govori fotografija sa Brolom su nastupali: Mićo Korać je pevao, umesto mikrofona koristio baš jedan takav zvučnik, što se vidi i na fotografiji. Saksofonist je bio Tasa Belogradski, vojni muzičar koji je povremeno sa njima svirao. Žiravac je bio gitarista, a stariji brat Čupo je davao doprinos zvečkama, dok su bubnjeve na smenu “udarali” Gajo Popović Gajski (na fotografiji) i Mišo Kumrić.
Tih pedesetih godina 20. veka sa Brolom su svirali i Srećko Nikolić za sakofonom, a za trubom je bio Tatomir Nikolić – Taćo. Iza “mikrofona” se povremeno pojavljivao i Rajko Đurić, a za bubnjevima Crni Nikolić. Održavani su festivali amatera pevača u “Sokolani”, koje su pratili zajedno sa Vojnim orkestarom. Tada je u Užice na odsluženje vojnog roka stigao Bora Roković, koji će postati u budućnosti internacionalna džez legenda. Dve godine je svirao u Domu JNA. “Njegovo znanje je mnogo doprinelo da vojni muzičari postanu “četvorotaktni”, pošto mu je ovaj posao prepustio kapelnik vojne muzike Knific. Bora ih je naučio da pored marševa sviraju i druge muzičke vrste. Uz Boru Rokovića stalno je tu bio prisutan Miloš Broćić, koji je postao jedan od Borinih učenika. Uputio ga je u mnoge u tajne popularne muzike i džeza. To znanje je Brolu koristilo kada je otišao na osluženje vojnog roka, gde je svirao zajedno sa kasnije jugoslovenski popularnim glumacem muzičarem Pavlom Minčićem i “doktorom na klarinetu” Božidarem Bokijem Miloševićem.
