Вратимо се у ужичку прошлост, у време када је прва послератна генерација студената и средњошколаца долазила на зимске распусте и летња ферија, као и у време државних празника, пренели су у Ужице атмосферу великих градова. Њима би се придружили многи који су у индустриским центрима изучавали занате за потребе привреде, која је у Ужицу била у експанзији, запошљавајући у великом броју сеоску младеж. Некадашње кафанске забаве или балове, који су организовани само за приливилеговане, замениле су игранке. Организоване су на местима где је то простор дозвољавао, најчешће у школским салама, зато што је градска школска младеж спремно дочекала промене. Организоване су игранке и у Дому железничара, у сали „Цвете Дабић“, Соколани, Дому ЈНА.
Први оркестар који је свирао на игранкама у Ужицу већ 1946, био је Војни оркестар Дома ЈНА. Свирали су у Дому на добро посећеним игранкама, који је тада био у данашњој Основној школи “Душан Јерковић”. Нешто касније, оркестар је водио капелник и диригент Иван Книфиц. Репероар се састојао од, како би данас рекли, “евергрина”: валцера, танга, самбе, румбе, свинг и бибап нумера, које су наговештавале нови лепршави музики правац – рокенрол. На тим игранкама су могли да присуствују чланови Дома или класично обучени младићи. За оне који су диктирали модне трендове пристигле из Енглеске, модификоване доступним филмским јунацима, виђеним на платну биоскопа “Златибор”, “високе тарзанке фризуре, са наглашеним таласима”, које су зачешљавали шербетом, који су носили уске панталоне, кошуље са високом крагном, дуге сакое, ципеле с троструким ђоном, ту није било места.
Године 1948, средњошколци оснивају свој састав “Караван”, у коме свирају: Жарко Петровић – џез труба, хармоника као и велики број различитих иструмената, Милан Стефановић – клавир, Гајо Поповић Гајски – бубњеви, Вања Судзиловски – Виолина, клавир, хармоника. Репертоар је био сличан као у поменутог Војног оркестра, са разликом што су свирали “модерне шлагере“. Игранке су одржавали у сали “Соколане”, која је добила и ново треће име “Дом партизана”.
Ту је за дочек Нове године 1949/50. у “Каравану” свирало 12 музичара ђака. То је био први велики ужички џез оркестар. Касније су свирали у “Соколани” и сали Гимназије највише композиције Дјук Елингтона, кога је тада обожавао Жарко Петровић. Жарко ће нешто касније постати један од најпознатијих југословеских композитора романтичара, посебно са хит песмом „Све моје јесени су тужне“.
Милош Броћић је дошао у Ужице 1950. године. Стигао је из Неготина, где је завршио Учитељску школу, одлично је свирао хармонику, У то време најчећи иструмент у Ужицу је била хармоника и када се додају бубњеви, игранка је могла да почне. Дует, хармоника и бубњеви, Милош Броћић и Милорад Искрин, свирао је игранке у “Ђачкој мензи” на Мегдану и сали Гиманзије у периоду 1954/55. Репертоар им се састојао од тада популарних поменутих шлагера, али због великог досељавања младих са села нису избегавали ни народно коло. Касније су Броле и Искрин свирали у сали ужичке Учитељске школе, у малој сали Гимназије, у Соколани, повремено у Дому железничара. Тада је музика била строго подељена на забавну и народну. Броле је ретко свирао народњаке, што је чинио током своје целокупне музичке каријере. Касније у Броловом оркестру су свирали и “Црни” Стефановић, Бато Шабинац, Милијан Милошевић, кога су такође Ужичани знали по надимку “Црни”, свирао је гитару. Састав је имао још једног гитаристу, Мића Кораћа.
„На Игранкама, које су се повремено организовале, сала Учитељске школе је била толико пуна да су се зидови ‘знојили’, почињало се обично у четири, а завршавало у девет. Већ у десет увече на улици није смео да буде ни један једини ђак. Иначе, у време педесетих ученици су носили качкете са ознакама одељења. Девојке из имућнијих ужичких породица су шиле нове хаљине, момци борили за њихову наклоност… Сиромашне девојке су седеле по страни, скромно обучене и несигурне. Зато су чланови ужичких ВИС-ова одлучили да буду џентлмени, па је за сваки плес неко од њих позвао једну од оних девојака које су постиђено стајале у ћошку…” Сећао се Броле 2003. године.
Године 1956. у Ужицу се појавио први певачки разглас, који је изнајмљивао “Томец” с Теразија. Разглас се састојао од: једног микрофона (или звучника), ручно прављеног појачала и четири мање, отворене звучне кутије. Први ужички вокални солисти, који су почели да користе овај “разглас”, били су: Владе Мрчевић и Рајко Ђурић. Тада су се појавиле и прве акустиче гитаре “с магнетима”. Први су их имали Стево Зарић, Александар Марковић познат као „Ацо Модел“, Милутин Кораћ. Тадашњи бас бубањ имао је пречник 90 цм. На њему је била причвршћена једна чинела, доле добош, доста већи од данашњих. Те комплете је обично ручно израђивао Мићо Петковић, који је свирао трубу. Уместо микрофона, музичари су користили динамички звучник, који је био повезан са појачалом. Средином педесетих година, како говори фотографија са Бролом су наступали: Мићо Кораћ је певао, уместо микрофона користио баш један такав звучник, што се види и на фотографији. Саксофонист је био Таса Белоградски, војни музичар који је повремено са њима свирао. Жиравац је био гитариста, а старији брат Чупо је давао допринос звечкама, док су бубњеве на смену “ударали” Гајо Поповић Гајски (на фотографији) и Мишо Кумрић.
Тих педесетих година 20. века са Бролом су свирали и Срећко Николић за сакофоном, а за трубом је био Татомир Николић – Таћо. Иза “микрофона” се повремено појављивао и Рајко Ђурић, а за бубњевима Црни Николић. Одржавани су фестивали аматера певача у “Соколани”, које су пратили заједно са Војним оркестаром. Тада је у Ужице на одслужење војног рока стигао Бора Роковић, који ће постати у будућности интернационална џез легенда. Две године је свирао у Дому ЈНА. “Његово знање је много допринело да војни музичари постану “четворотактни”, пошто му је овај посао препустио капелник војне музике Книфиц. Бора их је научио да поред маршева свирају и друге музичке врсте. Уз Бору Роковића стално је ту био присутан Милош Броћић, који је постао један од Бориних ученика. Упутио га је у многе у тајне популарне музике и џеза. То знање је Бролу користило када је отишао на ослужење војног рока, где је свирао заједно са касније југословенски популарним глумацем музичарем Павлом Минчићем и “доктором на кларинету” Божидарем Бокијем Милошевићем.
