На фотографијама фењери исти какви су осветљавали Ужице, прва јавна расвета Ужица. До тада су Ужичани, који су имали потребе да се по мраку крећу ужичким сокацима носили фењере са собом, луч, а некад и бакље, као у старом Риму. Осветљење фењерима је урађено док је ту било “турске власти”, а “турска калдрма” после њих, да се зна. Ужичани су према доступним подацима пред годину 1900, за осветљавање својих домова и занатских радњи, трговина и угоститељских објеката, као и за варошку јавну расвету издвајали за петролеј преко 60.000 динара. У овај износ урачунате су и лојане свеће, луч и друге народу познати материјали за осветљавање, ту где су се налазили и живели.
Док се нису појавили први “лампиони” или пре фењери на стубовима, ноћно бављење и тумарање ноћобдија по ужичким сокацима, по мишљењу часних домаћина, сматрано је непристојним, могуће опасним. Осветљавање јавних места због ретких пролазника и “тумарала” за ужичку општинску касу је сматрано за оптерећење. Ужичани су одбили да плате увођење јавне расвете, што је предложила градска управа, с образложењем: „Не треба нам то осветљење, јер поштен човек иде да спава рано, а битанга нека ломи главу”.
По ноћу замандаљеним ужичким дрвеним кућама, какве су углавном биле до 1862, осветљавало се лојаним свећама и зубљима луча. Године 1857. године Начелство ужичког округа издало је наредбу да сви власници кафана и механа поставе испред својих локала фењере: “Који ће ноћу за сваки случај вид давати”. Тако, су тадашњи ужички угоститељи поднели трошкове првог осветљавања Ужица сносећи трошкове набавке, постављања дрвених стубова и фењера на њима. У децембру 1857. у Ужицу је постављено 62 фењера какави су били и у Београду. Само отмени гости могли су се задржавати по кафанама до 11 сати увече, а после тог времена нико се није смео наћи на улици. Остали, калфе и слуге, најдаље до 9 сати увече морали су бити код својих кућа. Од тада су патролџије постали и фењерџије. Чим падне мрак, кретали су се кроз варош, носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. “Фењерџија је лампе пунио петролеумом, прстом би ишчистио гарави цилиндер, фитиљ усекнуо и запалио га”. Док је трајало гаса у лампи, дотле је лампа горела. Они су паљени двадесет дана у месецу, а десет дана град је осветљавала месечина, наравно када је има.
Током преломних збивања у Ужицу, која су била током 1862/63 године, догодио се и пожар као последица сталне нетрпељивости имеђу Срба и турских поданика. Последњи чин те драме био је исељавање муслиманског живља. Тако се број становника преполовио. Године 1866. било је свега 15 кафана и 59 бакалница. После пожара и протеривања муслимана и даље је постојала јавна расвета фењерима, и не само то, донета је одлука да се постави квалитетна калдрма у главном сокаку, идући од “Липе” до пијаце. Пијаца је била ту где је данас “Мали парчић”. Општинска управа је обезбедила камен и ангажовала немачког мајстора Готфрид Шулца, који је до Митровдана, 8. новембра 1864, обложио калдрмом центар Ужица. Касније је Шулц овај уговор с ужичанима пренео на двојицу охридских цинцара, Лазу Ристића и Богдана Васића, који су под истим условима наставили да калдрмишу Ужице. Тако да ужичка “турска калдрма” у вароши нема никакве везе са Турцима.
