Do škole letenja na Zlatiboru trebalo je da prođe još poprilično godina. Podaci muzeja avijacije govore da su na početku 1922. sačinjena pravila: “Aero klub svim dozvoljenim sredstvima radi na širenju i jačanju ratnog vazduhoplovstva, kao dela narodne odbrane.” Dalje podatci kažu da je Aero klub decembra 1922. pristupio Međunarodnoj aeronautičkoj federaciji (FAI – Fédération Aéronautiljue Internationale). Da su Januara 1923. upućeni proglasi svim Aero klubovima, svim ministrima i mnogim viđenim političarima i javnim radnicima. Doneta je i odluka da članovi Aerokluba mogu da budu i oni koje nisu avijatičari. Prvog aprila 1923. održan je godišnji zbor Aero kluba u Beogradu gde se donose nove odluke, a Aero klub postaje klub Kraljevine SHS. Planirana je vlastita aero industrija, kao i da se uspostave vazdušne saobraćajne linije. Tom prilikom Aero klub je i dobio prvi put svoje vlastite prostorije, a pre toga su se članovi uprave sastajali po kafanama i privatnim stanovima. Sredstva za gradnju Doma prikupljan je od tombole. Kamen-temeljac je postavljen 1932. godine. Zgrada Aerokluba podignuta je 1934-35. godine. Projekat je radio arhitekta i pilota Vojin Simeonović. Dom Aero kluba i ploča izginulim avijatičarima osvećeni su 20. januara 1935. godine.
Još od 1924. g. svoj rad je usmerio Aeroklub na unapređenje avionskog putničkog sabraćaja u zemlji. Klub je tada imao 6.000 članova, sa 15 ogranaka, štampao je svoj časopis. Osnovano je i “Hermes”, Jugoslovensko A.D. za vazdušni saobraćaj, u cilju uspostavljanja domaćeg putničkog saobraćaja. Devetnaestog septembra 1929. doleteo je iz Londona u Zagreb kraljević Tomislav Karađorđević. Na međunarodnom vazduhoplovnom mitingu u Varšavi, 17. juna 1932, učestvovala je ekipa Aerokluba Kraljevine Jugoslavije sa tri turistička aviona. Dva aviona dobili su I i III nagradu za najduži let. “Politika” je obaveštavala: “Pilot Bogdan Mihajlović je dobio i prvu nagradu za akrobacije u vazduhu. On je dobio i nagradu kao najbolji pilot na mitingu.” Jugoslovenski piloti su osvojili i prvo mesto kao ekipa na Međunarodni vazduhoplovni miting u Cirihu, održanom od 22. do 25.jula 1932. Jugoslovenski pilot Zlatko Šintić postavio je novi svetski rekord u letenju iznad Alpa.”
Godine 1933 Komanda Vazduhoplovstva vojske dala je Aero-klubu 18 aviona za organizovanje pilotske škole, podeljene u 4 odelenja i to: u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju.
Prve jedrilice projektovao je Leonardo da Vinči. “Jedrilica je vrsta letilice koja se ne razlikuje izgledom od klasičnog aviona, ali se razlikuje po tome što ne koristi motor za pogon. Jednostavno nema svoj pogon, zato se jedrilica mora dovesti na početnu visinu odakle će otpočeti let. Najčešće se za to koristi “aero-zaprega” koja podrazumeva da se jedrilica šlepuje do određene visine avionom kada se otkači i nastavi let. U uslovima mirne atmosfere, jedrilica gubi na visni – ponire, klizi ili planira, korišćenjem svoje potencijalne energije. U relanim uslovima atmosfera nije mirna. Pre svega zahvaljujući sunčevom zračenju, delovi zemljine povšine se zagrevaju, stvaraju se termički stubovi u kojima se javljaju uspona vazdušna strujanja koja omugućavaju jerilici da poveća visinu tokom leta.”
Nemački inžinjer i konstruktor Oto Lilijental je do tridesetih godina 20. veka konstruisao različite jedrilica sa kojima je uspeo da leti 250 metra. Trenutni rekord visine na kojoj se našla jedrilica je 15.000 metara, a dužina preleta je 3.000 kilometara. Danas su to letilice koje se projektuju se po posebnim standardima, s posebnom aerodinamikom. Upotrebom i primenom novih tehnologija prilikom konstruisanja, materijala kao što su karbonska vlakna, fiberklasa i kevlara, jedrilice su sve bolje. Nameće se pitanje kada i gde je se ozbiljno započeto s jedriličarstvom i zbog čega?
Kao poražena strana u Prvom svetskom ratu, pored plaćanja reparacija i nametnutih joj drugih obaveza, Nemačka je izgubila pravo da ima Ratno vazduhoplovstvo. “Ali Nemci ne bi bili Nemci da ne izmisle kako da ne zaostanu, okreću se “bezmotornom letenju”. Pod upravom bivših vojnih pilota i vazduhoplovnih stručnjaka počele su se stvarati prve jedriličarke grupe. Na Renu, na brdu Vaserkupe koje je još 1910. godine pronašao Gutermut, organizovan je centar nemačkog jedriličarstva. Razvoj jedrilica išao je veoma brzo. Osnovni tip je bio “Pegaz”, konstrukcija “Martensa”. Ovaj model je poslužio kao osnova za početni klizač u celom svetu. Razvijane su i jedrilice visokih sposobnosti s kojima su Nemci u to vreme držali sve svetske rekorde.”
Veoma brzo su utrenirali veliki broj mladih u jedrenju, modelarstvu i uneli im svest i ljubav prema avijaciji. Zatim su upoznali javno mnjenje sa novom sporskom disciplinom i njenim značajem za razvoj svoje buduće vazduhoplovne industrije. Država, kasnije i Adolf Hitler snažno podstiče širenje jedriličarkog sporta, školovanje i obuku jedriličara. Tako je za nekoliko godina stvoren značajan kadra potencijalnih pilota kako za civilnu tako i za ratnu avijaciju. U stvari Nemci su lukavo, na vešt formalno pravan način zaobišli stavke Versajskog mirovnog ugovora. Usvojena su pravila: “Kružni evropski let 1930. organizovao je nemački Aero klub, u vremenu od 20.jula do 7.avgusta 1930. g. Aeroplani (dvosedi) podeljeni u dve kategorije sa sopstvenom težinom od 400 kg i aparate sopstvene težine 280 kg. I kod jedne i kod druge kategorije tolerancija odstupanja je do 15 kg. (…) “Takmičari moraju biti snabdeveni potvrdama o plovidbenosti, koeficijent sigurnosti mora biti najmanje 5, a kao prethodni uslov zahteva se da svaki aeroplan izvrši, pre polaska na utakmicu, vazdušno putovanje od najmanje 200 km. javilo se 75 pilota. Isti će 20.jula stići na a.Templhof. Prijavljeni piloti: Francuska 10, Engleska 6, Poljska 16, Švajcarska 3, Austrija 4, Belgija 1, Jugoslavija 1, iz Španije i Čehoslovačke po jedan. Iz Italije je javljeno da neće uzeti učešća jer hoće da istovremeno priredi utakmicu u svojoj zemlji.”
Jedriličarstvo u Srbiji započelo je pred Prvi svetski rat, oko 1909. godine. Na čelu jedne grupe beogradskih đaka bili su braća Aleksandar i Jovica Deroko, Ljubiša Glišić, Đorđe Roš, Konstantin Petrović i Nušićev sin Strahinja Bane Nušić. Otalo je zapisano da je prvu srpsku jedrilicu konstruisao Aleksandar Derokao, a Bane Nušić je vršio skokove s njom kod Hajdučke česme na periferiji Beograda.
