После 25 година рада на естради, године 1995, „музичку пензију“ први у Ужицу је добио клавијатуриста и менаџер Јовица Митрашиновић. Иза дугогодишњег музичког рада и организаторског стажа, иза Јовице је остало стотине успешних и неуспешних концерата, које је организовао и на њима учествовао. О свом раду Јовица је тада рекао: „Почео сам после завршене ниже музичке школе „Алекса Дејовић“ у Ужицу 1958. године. Са веселим дечацима, Интегралима и Вихорима сам свирао све до 1971. године, када сам наставио самосталну каријеру“.
Почетком 1962. године у Ужицу је група тинејџера основала први рок ВИС (вокално иструментални састав). Звали су се „Весели дечаци“. Скинули су неколико тада популарних композициа британског састава „Шедоуз“ гитаристе Хенка Марвина, вероватно ни сами нису били свесни да су прва ужичка рок група, који ће мало касније прерасти у озбиљанијији састав „Вихори“. Углавном, утрли су значајан пут ужичкој рок сцени. Један од оснивача био је клавијатуриста Јовица Митрашиновић, који је рођен 1946. године у Ужицу. Са Јовицом у саставу су били Драган Божовић, Војо Мулина, Павле Зарић Рицко. Када је изграђен Феријални дом на плажи, на Гитаријади освојили су прво место. Свирали су више од годину дана игранке у Гимназији.
У то време, Педагошка школа је купила иструменте и Јовица са осталима оснива групу „Интеграли“, уместо Воја Мулине у новој групи је бубњар Цоле Вас и Рицков старији брат, Стево Зарић. Интеграли су свирали су на Црногорском приморју 1964. године. То им је помогло да се изграде као музичари. Кад су се вратили у Ужице, већина чланова састава је морала у војску. Године 1967, у Ужице, „град лифтова“, долази да ради сервисер из Трстеника Мирослав Стефановић, од Ужичана прозван Баџо Лифтаџија. У то време се Јовица и гитариста Рицко враћају из војске и са Баџом договарају да направе оркестар коме ће он да купи иструменте и да буде први менаџер. Настаје ВИС Вихори. Скидали су песме са Радија „Луксембурга“, „Монте Карло“, „Слободна Европе“, са Топ листе првих 10.
Свирали су игранке у башти Дома ЈНА (данашњи ГКЦ) на Феријалном, касније Хотел „Турист“. Била је то добра рок музика. У Вихорима су су наступали Јовица, Рицко, Цоле бубњар, Мендо басиста, Ђоко певач. Када је Цоле отишао у Француску, дошао је Ломец, и тада је био главни „Вихор“. Свирали су у Градској кафани и по другим градовима. Док су свирали у Градској кафани, чуо их је тадашњи директор биоскопа Бране Ћурак. То је било 1970. године. Позвао их је да одрже концерт у биоскопу, а до тада једино у биоскопу концерт је одржао Ђорђе Марјановић. Ужички сликар Раде Верговић је направио плакате за концерт, сала је била пуна. Продато је преко 700 улазница, а коштала је 500 динара. Скинули су цео албум Про-арте и свирали стране хитове. Концерт је био величанствен, са рефлекторима. Имали су режиран наступ, гардероба је специјално шивена за тај наступ. Ужичка млада публика је полудела за Вихорима, као светска за Битлсима.
После тог концерта ВИС Вихора у биоскопу „Партизан“, Јовица Митрашиновић је одлучио да настави самостално каријеру и да почне озбиљније да се бави менаџерским пословима.
„Занат сам учио од Брана Петровића, бившег секретара КПЗ-а ужичког среза, а касније од Бате Аврамова и других. Естрада је у то време била прави баук, али заједно са Миланом Јевтићем, иначе јединим добитником естрадне награде у Србији у Ужицу, успео сам, додуше тек 1984. године да оснујем прво послератно естрадно удружење у граду. Помагали смо око решавања статуса многим ужичким музичарима и доводили врхунске звезде YU естраде. Посебно бих издвојио опроштајну турнеју Томе Здравковића и наступе Љубе Мољца. Људи обично мисле да су естрадни менаџери најобичнији преваранти и шарлатани, што нема везе са истином. Естрада подразумева много организационих, физичких, па ако хоћете и моралних вредности. Естрада је права наука и тај посао зна да буде веома незахвалан.“
За животни промашај Јово је сматрао непристајање на сарадњу са Лепом Бреном, у време када је Фахрета Јахић правила почетничке естрадне кораке. Јово је био први ужички естрадни пензионер али је наставио и касније све до преране смрти да промовише и помаже музичке таленте и самостално наступа. Био је један од организатора ужичког тамбурашког фестивала. Објавио је и ЦД „Сећање“, на коме је забележио најпопуларније песме које је изводио током своје богате каријере.
