О Ужицу на почетку Другог светског рата

2204
Колаж са протеста 27. марта 1941, организованог испред Соколане
Колаж са протеста 27. марта 1941, организованог испред Соколане

Опасност од рата који се све више приближвао народима Европе, како су измицале тридесете године двадесетог века, мудрији су, како у краљевини Југославији тако и у Ужицу, наслућивали. Тада Ужичани нису могли бити обавештени о свему што се догађало у Европи, нарочито у Хитлеровој Немачкој. Симпатизери Совјеског Савеза слушали су ноћу њихове радио станице. Међутим, ови су више извештавали о производњи и њеним резултатима, величали своје друштво, што су наставили и током Другог светскога рата. До 1936. није се могло ништа наслутити о терору нациста у Немачкој, нико о томе није говорио.
О фашизму се у Ужицу скоро ништа није знало. Интелектуалан свет је додуше могао доста често у “Политици” да прочита чланке о догађањима у Немачкој, које је писао стални дописник из Берлина, који се потписивао са “X Y”. У ствари, ове текстове је писао тадашњи амабасадор краљевине Југославије Живојин Балугић. Иако је писао неутрално и у бити веома наивно, ипак је мудар и пажљив читалац између редова могао да наслути да се нешто страшно спрема. Комунисти су о фашизму првенствено сазнали из брошуре о суђењу Георги Димитрову, на коме је он на неки начин разобличио нацизам и његове вође, док је о себи и паљењу Рајстага мало говорио. И из изузетно добре одбране његовог адвоката, Француза Ђаферија, могло се доста тога сазнати о нацистима. У широј Југословенској јавности мало је било говора о овом догађају.

Углавном, интелектуалци су наслућивали догађаје коментаришући по ужичким кафанама, занатлије, радници и сељаци су ове приче преносили даље тако да се ускоро у целом Ужицу само причало о Хитлеру и шта може да се догоди, углавном сви су се сложили да је нови рат на помолу.

Југословенска војска пред полазак у Априлски рат на ливади испред касарне у Крчагову
Југословенска војска пред полазак у Априлски рат на ливади испред касарне у Крчагову

За време другог светскога рата, 1941. године марта месеца, догодиле су се демонстрације и у Ужицу и другим деловима ужичкога краја, када се 27 марта пронела вест о догађајима у Београду.
После Априлског рата, када је Немачка војна сила показала Србима своју моћ, Ужице ће постати центар територије побуњеног народа, назван “Ужичка република”. За 67 дана Ужичани су показали свој отпор немачком окупатуру, али ће доживети и своју највећу трагедију – експлозију у трезорима, када је погинуо велики број Ужичана, који су се ту склањали од бомардовања окупатора.
Сећајући се те трагедије, Луба Симовић је написао:
“Ужичане, које је тог дана кишица задржала да не иду у склониште, у које су иначе одлазили сваки дан, до краја живота су, у знак захвалности пред иконом светога арханђела Михаила, палили свеће, и остављали јабуке, суве шљиве, такише, дуње и орасе. Неки од њих, који су чули да овај велики арханђео са дванаест крила понекад појављује међу људима прерушен у просјака или путника, прво су почели да слуте, затим да верују, а онда и да целом свету приповедају, да се арханђел Михаило тог дана у Ужицу појавио претворен у новембарску кишицу, коју нико не види како пада, а од које цело Ужице сија.”

Партизани на прослави Октобарке револуције током Ужичке републике
Партизани на прослави Октобарке револуције током Ужичке републике

Један од тих Ужичана које је “кишица задржала да не иде у склониште”, био је мој отац Влајко. Уствари, био је заљублен у девојку коју су родитељи свакодневно слали у склониште. Баш када је сео да руча, одјекнула је страшна експлозија из правца зграда Народне банке.

Снежана Ђокић: „Моја тетка, ученица учитељске школе се угушила са најбољом другарицом. Са улаза су се вратиле по књиге, које је другарица заборавила. Имала је 16 година, а другарица је била јединица. Омотала је капут око главе, вероватно покушавајући да се спасе. Њено тело је било читаво, није имало рана. Моја мајка и моје две тетке су остале да их чекају на улазу и експлозија их је одбацила у неку кречану. Мајка је тада имала седам година и сећа се приче да су заробљени Немци тражили гас маске да уђу у трезор, нису им дали и затворили су трезор… не знам колико је то тачно.“