Kafana breza je nekada bila u ulici Kraljice Drage na Slanuši, danas je to ulica Nade Matić. Godine 1918. ovu užičku kafanu je otvorio kafedžija i pekar Petar Stojić. U dvorištu kafane je bila velika Breza po kojoj je kafana dobila ime. Bila je i pekara iznad koje je Stojić imao stan. Često bi sa porodicom prespavao u kafani na pripremljenim slamaricama, svi su radili, kada bi posle odlaska poslednjeg gosta kasno zatvorili, a morali rano da otvore. Iz ulice Kraljice Drage, kroz dvorište kafane, moglo se preprečiti do hotela Palas. Stojićevu kafanu su posećivali poznati i cenjeni Užičani. U „Brezi“ su povremeno održavani zborovi radnika, tu se sastajao štrajkački odbor radnika članova Radničke čitaonice.
Posle Drugog svetskog rata „Breza“ je kao i druge užičke kafane nacionalizovana i bila je u sastavu preduzeća Sloga. Prva“ Breza“ na Slanuši je srušena kada je građena zgrada Suda, a kafana je pod istim imenom nastavila da radi na Donjoj čaršiji na Glavnoj ulici, u nekadašnjoj kafani Žarka Mojsilovića.
Breza, Truman (Šumadija), Pariz bile su znamenite kafane u kojma se mogao uz birana jela osetiti duh staroga Užica. Breza je imala u svom meniju posebnost – u podrumu su kiselili po nekoliko tona kupusa, a u kafani se mogao naručiti raso. Zato je bila poznata po lečenju mamurluka… U njoj su se mogli, uz ostala nacionalna jela, pojesti suvi škembići, kalindžo… U posleratnoj „Brezi“ su se okupljali užički lovci, ribolovci, golubari. Organizovane su fudbalske utakmice između „Debelih i mršavih“, najvernijih gostiju „Pariz Breza“ i slična užička sportska šegačenja, u kojima je značajno mesto imao Ljubo Dubljanin.
Sem po dobroj hrani i kvalitetnoj usluzi, ova užička kafana je bila poznata po toj erskoj duhovitosti. U njoj su nastale mnoge anegdote, koje i dan danas Užičani prepričavaju. Danas su sve tri kafane u kojima se mogao osetiti taj poseban erski užički duh srušene. „Breza“ je nestala 2008. godine. Da li se negde Užicu mogu danas pojesti „cubok“ jela od iznutrica nije mi poznato. Poslednji put sam pre nekoliko godina pojeo u kafani kod Dunjca gore na Dovarju… Ipak, sačuvajmo stare recepte, kako se bude vraćao turizam u Užice, sigurno će biti pokušaja u vraćanju i tog posebnog užičkog kafanskog duha.
