Početkom septembra 1916. godine jedna četa IV pešadijskog puka stajala je u stroju dok je grupa oficira, zajedno sa Vojinom Popovićem, zagledala ratnike i posle razgovora, pojedince izdvajala na stranu. Među grupom mladića bez porodičnih obaveza našao se i Ljubiša Smiljanić, otac dvoje dece. Na preporuku svojih starešina i ukusu Vojvode, postao je ratnik Dobrovoljačkog odreda i ostao u sastavu ove elitne jedinice sve do završetka borbe na Gruništu. Ovi položaji su posle dvadeset dana pali, ali najveću cenu platili su IV puk i dobrovoljci, koji su posle pogibije Vojvode Vuka rasformirani.
U naredna dva meseca Ljubiša Smiljanić je prošao kroz najteže okršaje solunskog ratišta, ali je slika sa Sive stene izazivala mučan utisak do kraja života.
“Nastupali smo u drugom borbenom poretku, pod zaštitom guste magle. Najedared sunce progreja i pred nama se ukaza stravičan prizor, masa naših ratnika koji su išli u prvom ešalonu ležala je pobijena i ranjena na proplanku, a najhrabriji koji su već trebali da zakorače u uvrđenje visili su na žicama. Probijamo se do žica da ih spašavamo, ali sam osetio strahovit bol u vratu i pao. Drugovi su me izneli sa bojišta i odneli u poljsku bolnicu, preboleo sam i ovu sedmu ranu. Ležeći u bolesničkoj postelji bio sam srećan što nisam pao u bugarsko zarobljeništvo, znao sam da je to za svakog komitu značilo umiranje u najtežim mukama. Nisam ni slutio da će mi Bugari posle dvadeset sedam godina ponovo zagorčati život.”
Zaposedajući u jesen 1943. godine Smiljansko brdo, Borkovac i Ljubiš, bugarske okupacione snage su doznale da u selu živi stari komita, nosilac Karađorđeve zvezde. Jednoga dana bahato su upali u njegov dom, nasilio ga odveli do obližnje šumice i divljački tukli do besvesti. Ostavili su ga tek kad su pomislili da je mrtav. Ukućani su ga ubrzo pronašli, odneli kući i uvili u dve kože tek zaklanih ovaca. Stari ratnik je preživeo, junačko komitsko srce ni u 53. godini nije bilo pobeđeno.
Narednik Dobrovoljačkog odreda Lubiša Smiljanić rođen je 14. novembra 1890. godine u Ljubišu. Otac Radojica i majka Marija, zemljoradnici osrednjeg imovnog stanja, omogućili su sinu da završi osnovnu školu.
Učestvovao je u svim ratovnma od 1912-1918. godine. Za iskazanu hrabrost odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima (FAO 22.023), Zlatnim ordenom za hrabrost Miloš Obilić, Srebrnim ordenom za hrabrost Miloš Obilić, a nosilac je i Albanske spomenice.
Pre odlaska u vojsku oženio se Milicom Smiljanić iz Ljubnša sa kojom je imao desetoro dece, sinove Aleksandra, Velibora, Milana, Branka i Radojicu i kćerke Petriju, Kiću, Lenu, Dragojlu i Slavku. Živeo je u Ljubišu sve do 1945. godine, a tada se odselio u Požegu na svoje imanje, gde je živeo sve do smrti, 24. oktobra 1969. godine.
