Овога октобра одржана је 46. седница ужичке Општине. На дневном реду је био регулациони план за уређење града. Аутор плана је била архитекта Ружица Илијић. Њена идеја је изгледала овако: премештање болнице из Крчагова на Пору, пребацивање транзитног саобраћаја око града. Према једној варијанти предвиђао се вијадукт који ће бајинобаштански пут повезати златиборским путем испод Старог града. Шта се од ових планирања остварило до данас, знамо, ништа. Болница се неће селити на Пору, а заобилазница чека боље дане, деценијама.
“Градина” је отворила нове продавнице у приземљу војне зграде у улици 7. јула, једну продавницу на “Новој пијаци”. Трговинско предузеће “Теразије” отворило је мешовите продавнице у: Царинској, Травничкој, Добриле Петронијевић и у насељу Теразије. Планирано је да продавница грамофонских плоча, грамофона и магнетофона буде у Робној кући „Прогрес“ на спрату. У приземном делу робне куће отворена је продавница сувенира. Трговинско предузеће “Чигота” је отворила две продавнице на “Новој пијаци”, у 7.Јула, у Сарајевској. Планирано је када се трговинско предузеће “Кожа” пресели у нове просторије, да у старим предузеће “Папир” отвори своју продавницу.
Ужички угоститељи су, пошто су отворили ресторан “Ера” у националном стилу, адптирали “Брезу”, адаптирали кафану на “Палисаду”, градили хотел на Партизанским водама и решавали се да почну изградњу хотела на Тргу.
Овога октобра у ужичком позоришту су играле представе премијере: “Лицем у лице”, “Венчаница”, “Будилник”. У Дому ЈНА филмови: мексички “Ја пустолов”, совјетски “Живот је почео”, енглески “Круг заваравања”, амерички “Четири јахача апокалипсе”. Ужичане је највише заинтересовала ова америчко – мексичка драма, коју је режирао 1962. Винцент Минели. Главне улоге у Четири коњаника апокалипсе су имали Глен Форд и Ингрид Тулин. Све представе су почињале у 19,30 часова.
А у биоскопу “Партизан”: “Лито виловито”, “Снежана, црни принц и 7 патуљака”, “За игру је потребно двоје” представе су почњале у 18 и 20 часова.
У препуном Дому Армије је гостовао “Мат Колинс” кога су пратиле “Бјеле стреле”. Одушевљени ужички младићи и девојке су их примили са таквим одушевљењем, после кога су остали читави редови столица превнути у биоскопској сали.
Неким злобницима који су све рокенрол групе звали „Битлиси“ се нису свидели, било је међу њима и новинара па су писали: “Битлси су, то је поразна чињеница, освојили ужичку младе и напунили своје кесе. Затим отишли. Замислимо се после тужног концерта Мат Колинса у дворани Дома ЈНА, да ли смо дужни и са каквом истином морамо пунити срца наше омладине. Какву смо музику дужни да јој пружимо.” Било како било, концерт Мат Колиса и Бјелих стријела отворио је један нови начин забаве у Ужицу, који ће трајати деценијама, а тадашњи ужички млади музичари су добили узоре.
После Мат Колинса и стријела у Дому је гостовала пред 150 посетилаца Есма Реџепова и ансамбл Тодосиевски. За овај концерт је речено да је био у реду, а Есма је одушевила “масу”.
Да кажем нешто о Мат Колинсу и Бјелим Стријелама, пре него су одржали концерт у Т. Ужицу и подигли узбуну у конзервативним градским круговима.
Мат Колинс алијас Карло Метикош био је познат као помало дивљи ученик увек расположен за шалу, имао је два интересовања за музику и подводни риболов. Када је уписао у Загребу Економски факултет током 1959. године постао је један од оснивача и певач групе ‘Регал’ за коју неки тврде да је била први југословенски ВИС. Пуно су путовали, па је Метикош био незадовољан, напушта групу и одлази у Скандинавију покушавајући да направи музичку каријеру. Након тога пут га води за Париз где наступа, на основу чега добија ангажман за певање твист мелодија по америчким базама. У то време он носи име Мат Коше, а певајући по америчким базама бива примећен од стране менаџера фабрике грамофонских плоча ‘Баркли’. Ипак на крају, потписује трогодишњи уговор са компанијом грамофонских плоча ‘Филипс’, а по том уговору требало је да сними у три године 12 плоча. Истовремено, компанија му мења име у оно по коме је касније постао познат и у Југославији – Мат Колинс. У то време он је био звезда у Југославији, јер је био један од врло ретких који је имао потписан уговор са страном компанијом.
Крајем 1963. године Мат Колинс објављује прву плочу где су биле песме : ‘En ecoutant la plue’/ ‘What kind of love is this’ / ‘ Il falut choasir’ / ‘ Kind of tonight’. Ова плоча је изашла за француско тржиште, а ПГП РТБ је од Филипса добио лиценцу за издавање у Југославији. Критика у својим освртима на плочу наводи : “Мат Колинс је француски певач забавне музике југословенског порекла. Овај популарни певач већ је гостовао у нашој земљи, а ове године ће заједно са загребачким ансамблом ‘Црвени Кораљи’ поћи на велику турнеју по Југославији.”
Ипак , било је и оних који су га добро познавали, па је тако ‘Илустрована политика’ писала : “Ово је прва плоча младог Загрепчанина, најпопуларнијег певача Француске, која је издата код нас. Уочи његовог гостовања у Југославији, она му служи као врло добра реклама”.
У то време , када је овај текст изашао Мат је већ био на турнеји по Југославији, а прате га наизменично групе : ‘Бијеле стријеле’, ‘Црвени кораљи’, ‘Делфини’ као и трио ‘Јека’. Првог јуна 1964 године Мет објављује прву домаћу плочу у издању Југотона на којој су биле песме : ‘Sick and tired’ / ‘Just a lonely man’ / ‘Be my baby’ / ‘What do I say’. На плочи га прате ансамбл Креше Облака и трио ‘Јека’. Тог лета је био веома ангажован, често је био присутан на радију, ТВ, приређује разне свирке, по Југославији тако и у Т. Ужицу. Кроз штампу се стално провлачи како одлази у велике градове по Европи ради концерата, што му даје додатну популарност.
Бјеле стријеле у почетку су изводиле песме популарних британских поп идола, Клифа Ричарда, Шедоуза и Битлса, нешто касније су почели да компонују сопствену музику. Били су први састав у бившој Југославији који има властите песме које су млади тражили. Сингл плоча коју су снимили 1963. за загребачки Југотон са песмама: Сви трче око Суе (Run around Sue), Растанак (Sealed with Kiss), Стријеле (The Wanderer), био је први прави биат носач звука у СФРЈ. Стил састава је био мешавина тада врло популарних музичких новина: бита са раним рокенролом и твистом, то је био непромењени звук електричних гитара са одличним вокалима.
„Слобода” је изгубила утакмицу са “Радничким” из Крагујевца. Пре утакмице је одржана свечаност, зато што је утакмица била на дан четрдесетогодишњице ФК “Радничког”.
Чекајући да се заврши зграда суда, Општински суд је био у згради на Тргу партизана. Те просторије су биле толико мале да су се често у истој соби одржавала и два судска претреса. Често је нестајало струје, воде, запушавала се канализација и кварило грејање. Просторије нико није одржавао, судије су се саме извештиле, да мењају осигураче, димњаке, поправљају славине… Појавила су се нова занимања паркетарски, терацерски или фасадерских заната, није било ни стаклорезаца. Пре тога су те послове радили мајстори из Далмације, фасадери су махом били из Охрида, а керамичари из Крушевца, Тополе, Трстеника. Паркетарске радове су углавном обављало предузеће “Дело из Београда”, а стаклорезачке послове такође Београђани. Углавном, ужичко предузеће “Узор” је имало све потребне мајсторе за ове занате од овога октобра 1964. године.
У Ужичком Општинском суду, судија Драган Ковачевић је осудио Хуса Сканда због три кривична дела на 8 месеци затвора. Хусо је из стана Милана Антонића украо зимски капут, из стана Милутина Деспотовића је украо стони часовник, из стана Злате Жакељ украо је златни женски ручни сат и 6,500 динара. Лопов се бранио да је све украо у пијаном стању. Тада је ухваћен и “човек лисица”, који је крао кокошке на Забучју, у Буару, Дубоком и дугим селима у околини. Звао се Светолик Марковић из Волујца. Поменути судија га је осудио на 10 месеци затвора.
