Početkom oktobra na sve strane u T. Užicu su spremana drva za ogrev sem na Trgu i u nekim novim zgradama, gde je bilo uvedeno centralno grejanje. Svuda po gradu su se viđali Šiptari, koji su strugali drva tradicionalno starim užičkim porodicama. Tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, sve do 1980. godine, kada je Tito umro, u Užicu su se mogli videti Šiptari koji su tokom jeseni strugali drva.
Priložena fotografija snimljena je kod “Parčića”. Na njoj su Šiptari koji odmaraju i čekaju novi poziv. Snimio ih je moj otac Vlajko, bila je jedne sa njegove izložbe umetničke fotografije. Sećam se, kada bi došli i strugali drva u našem dvorištu u Omladinskoj 28, baba bi im napravila šerbe, to su jedino tražili. Brzo su radili, povremeno bi stali, smotali i zapalili cigarete, naoštrili testere i namazali ih gasom. Danas kao da osećam taj izmešani miris strugotine, gasa i tog jakog duvanskog dima, koji je mene detence štipao za oči.
Milija Janković, ćevabdžija Hotela “Pariz”, na sajmu ugostiteljstva i kulinarstva u Leskovcu osvojio je treće mesto u spravljanju specijaliteta na roštilju. Njegov biftek i ćevapi, pljeskace na kajmaku su bili presudni da uđe u najjaču konkurenciju. Milija, komentarišući svoj uspeh, je između ostalog rekao:
„Nema dobre pljeskavice, bataka sa roštilja, ni pečenja, bez dobrog ćumura. Nema dobrog ćumura, bez dobrog drveta, ali ni bez ćumurdžije što mu duša miriše na dim. Roštilj meso pravim ručno, na ledu. Zanat sam naučio od najboljih starih užičkih roštiljdžija. Jedna od najbitnijih stvari kada govorimo o roštilju jeste da meso bude sveže. Meso treba blago nalupati tučkom samo sa jedne strane tako da sokovi koji će mu dati ukus i mekoću ostanu u njemu. Ti sokovi su i najvažniji i većinu stvari tokom pečenja i radimo da ih sačuvamo. Tako je bitno i da vatra na kojoj pečemo meso bude lagana. Roštilj solimo tek kad je na vatri i to minimalno, jer je lakše posle dosoliti meso nego da ga presolimo tokom pečenja. Meso na roštilju okrećemo samo po jednom sa svake strane, dok je jedino ćevape potrebno okrenuti četiri puta.”
Trgovinsko preduzeće “Gradina” je rešilo da otvori prodavnicu na uglu Jug Bogdanove i Šumadiske ulice u naselju Klisura, prodavnici su rešili da daju ime naselja. Drugu prodavnicu su otvorili na “Carini” na početku “Gustermale” kod mosta ispod “Sarića Osoja”. Gradina je predhodno otvorila prodavnicu i u Karanu.
Za školstvo tada u Užicu se moglo reći: “Gradske škole bez prostora, a seoske bez kadra”. U gradu je bilo 128 odeljenja redovnih učenika u 43 učionice. U selima dve škole, bez ijednog nastavnika za predmetnu nastavu, većinu predmeta predavali su učitelji.
Održana je nagradna izložba fotografije. Prvu nagradu je dobio Darko Lazić za fotografiju “Asfalteri”, drugu Milovan Bućevac za fotografiju “Devojka sa trase”, treću Miladin Kukonjac za fotografiju “Gvozdena kapija”. Za najbolju kolekciju odabranih fotografija nagradu je dobio Milenko Daničić, a posebno su bili pohvaljeni: Mladen Jovanović, Miroslav Bučić, Nedeljko Bekić. Bila je i specijalna nagrada “Istorijski spomenici Sreza”.
“Sloboda je pobedila Metohiju iz Prizrena 2:1 i popela se u ligi na prvo mesto.
Krčagovo je tada imalo 3000 stanovnika, nije imalo nazive ulica, već samo nazive pojedinih naselja kao: Nova i stara kolonija, Novo i staro naselje, Krčagovo I, II i III deo, Marijanovića brdo, Sekulića brdo. Prve ulice koje su dobile imena u Krčagovu su bile: Radomira Mlađenovića, ulica koja je tada išla od putarske kuće na Dovarju do klanice, ulica od Dovarja do Senjaka se zvala “Radnička”, ulica od raskrsnice na Dovarju prema Vujića brdu, nazvali su “Karađorđev šanac”. Od Kapetanovine do “Mendina brda” ulica je dobila ime “Tanaskovića ulica”, a ulica u novom naselju dobila je ime “Braće Matovića”.
Mesna zajednica “Krčagova” je odlučila da uredi ulicu kroz koloniju u svom naselju. Potražili su pomoć od “Prvog partizana”, pošto su u Koloniji većinom živeli radnici iz ovoga preduzeća. Dobili su odgovor da nema sredstava, pa su se obratili drugima. Od “Zlatibora:, “Sretena Gudurića”, “Rakete” i “Valjaonice bakra” su dobili vozila. Domaćinstva nastanjena u koloniji su dali po 5000 dinara. međutim sve ovo nije bilo dovoljno, pa je odlučeno da se proda kapija na ulazu u koloniju, jer od 1949. godine ničemu ne služi, pošto sem ulaza nema druge ograde. Kapiju su prodali za 16.000 dinara, ali kada su hteli da kupe materijal iz preduzeća „Prvi partizan“ je naređeno da odmah vrate kapiju ili će ići na sud. Tako je kapija vraćena na svoje mesto da ničemu i dalje ne služi. Birokratija je zabeležila još jedan poen u svom dugom postojanju u Užicu.
22. Oktobra izašao je 900 broj “Vesti”. Za 20 godina postojanja “Vesti” su bile jedini užički medij. Dale su doprinos informisanju i razvitku i postale tribina na kojoj su pokretana mnoga pitanja.
