U grad na Đetinji stigla je vest koju su Užičani odavno očekivali, najzad su dobili “nagradu”, “Sloboda” je ušla u drugu ligu. Tada su Jokanović, Đorić, R Jokić, Pavlović, Ivanović, Jovanović, Slović Đoković (Simović), Stanulac, Terzić i Gardić, i njihov trener Đorđe Kančuković, postigli najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji kluba. Postali su članovi Istočne grupe Druge fudbalske lige, čime se ispunila davnašnja želja svih generacija „Slobode“.
Od početka takmičenja u jesenjem prvenstvu 1964/65 godine u Južnoj grupi Srpske fudbalske lige, videlo se da će glavni kandidati za prvo mesto biti „Sloboda“ i kraljevačka „Sloga“. Međutim, iako nije izgubila nijednu utakmicu ni na svom ternu niti u gostima, „Sloboda“ je osvojila drugo mesto sa 47 bodova, koliko je imala i prvoplasirana „Sloga“, ali nešto bolju gol razliku. Kao drugoplasirana ekipa, koja je iza sebe ostavila „Mačvu“, „Radnički“, „Metalac“, „Napredak“, „Timok“ i druge veoma dobre klubove, „Sloboda“ je stekla pravo da učestvuje u kvalifikacijama za Drugu fudbalsku ligu.
U prvoj kvalifikacionoj utakmici sa „Železničarom“ u Železniku, koja je odigrana 4. jula, fudbaleri „Slobode“ su prikazali igru kakvu mnogi ljubiteli „Slobode“ nisu imali prilike da vide. Domaći tim je pobeđen sa 4:1, a glavni nosioci svih akcija u navali bili su Slović i Gardić, uz odličnu asinstenciju Stenulca i Terzića. Tada su im svi sporski novinari i stručnjaci davali najlaskavije epitete. U revanšu „Sloboda“ je igrala slabije, čuvajući snage za naredni susret, jer se računalo da je dovoljna rzlika od tri gola, pa je zato taj susret izgubila sa 2:1.
Sledeća glavna prepreka bio je „Teteks“ iz Tetova. i tada, kada se očekivao pun uspeh „Slobode“ u finišu pred samu utakmicu u T. Užicu, došlo je obaveštenje o odluci Fudbalskog saveza Srbije o poništenju takmičenja. Ova vest je, pogodila fudbalere i navijače „Slobode“. U takvoj psihozi oni su smogli snage i pobedili „Teteks“ sa 1:0, a u revanšu u Tetovu, zaigrali su punim srcem i odneli ubedljivu pobedu od 3:1, koja je još jednom potvrdila njihovu vrednost. Igrači „Teteksa“ prvi su od srca čestitali „Slobodi“ zasluženi uspeh ulaska u Drugu saveznu ligu.
Tako je T. Užice, posle četrdeset godina postojanja Fudbalskog kluba „Sloboda“, dobilo svog predstavnika u Drugoj fudbalskoj
ligi. Na stadionu je na iole značajnim utakmicama bilo po 5000 gledalaca. U dalje takmičenje “Soboda” je ušla sa 3 oduzeta boda.
Užice se počelo pojavljivati često na ekranu TV Beograd, jedine tadašnje televizijske stanici u Srbiji. U TV novostima, emisiji koja se prikazivala u 18,30 časova, prikazane su prilozi: “Poljoprivredna izložba u Adi”, “Izgradnja nove pošte na Trgu paartizana”, “Jubilej Narodnog pozorišta”, odnosno kadrove iz “Kir Janje”, “Akcije uređenja ulica Strahinjinjića Bana i Petra Ćelovića”, “Maraton Kadinjača” “Izgradnja solitera i višespratnica” “Izložba pronalazaštva”. Sve ove događaje je snimila redakcija “Vesti”, koja je nabavila filmsku kameru. Redakcija “Vesti” je obećala da će ubuduće češće snimati događaje iz Užica”. Posebno se u ovoj delatnosti može izdvojiti Dulanović – Dusa, sin poznatog užičkog fotografa Milana Dulanovića. Dusa, koji je, kada se zaposlio kao fotograf u „Vestima“, filmskom kamerom ovekovečio Užice sedamdesetih godina 20. veka.
Novinarka Milica Turudić o kolegi Dusi je rekla:
„Vrstan majstor svog posla, profesionalac koga su izuzetno cenili u TV Beograd. Dobar čovek i kolega sa kojim sam provela decenije na zajedničkim novinarskim zadacima. Pozdrav za kolegu i o njemu zaista sve najlepše. Hiljade fotografija smo napravili zajedno. Naravno bio je prvi oslonac u mojim novinarskim poslovima. Mnogo puta sam mu rekla hvala.”.
Mladi akademski slikar Milutin Korać priredio je u Užicu svoju prvu samostalnu izložbu u holu Drštvenog doma. Izloženo je bilo 30 njegovih radova u ulju, akvarelu, mozaiku. Preovlađivali su motivi iz užičkog kraja. Korać, koji je završio studije u klasi profesora Mila Milunovića, je na studentskim izložbama do tada osvojio nekoliko nagrada. Kada je dobio diplomu, odlučio je da prvu izložbu priredi u zavičajnom gradu.
“Njegova tehnika rada skoro svuda je ista. To su tanki nanosi boje, ali oni svojim načinom postavljanja ipak odaju jednu čvršću fakturu i snažniji potez. Određenost formi prestavlja posebnu vrednost Koraćevog slikarstva. Njegove forme su čvrste i kompaktne, ali nisu teške i nametljive. Gledano u celini, platna ovog mladog slikara dokazuju jedno pozitivno kretanje, jedno stvaralalčko traženje slikarske suštine”. Napisao je B. Šojić.
Milutin Korać je rođen u Požegi 1932. godine, Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1964. godine, a magistrirao u Novom Sadu 2000. godine. Predavao je likovnu umetnost u Školi za kvalifikovane radnike, Pedagoškoj akademiji i Učiteljskom fakultetu u Užicu. Izlagao je samostalno u Užicu, Minhenu, Beogradu, Novom Sadu, Požegi, Bajinoj Bašti, Čačku, Višegradu, Montrealu i drugim mestima. Dobitnik je više nagrada. Bavio se muzikom i svitao gitaru u mnogim muzičkim užičkim grupama svoga vremena.
Već poznati slikar iz našega kraja, Božo Kovačević, pozvan je da izlaže u Americi u poznatoj Hamer – galeriji. 29. oktobra je na daleki put otputovao iz Rjeke brodom “Bačka”. Pre polaska je rekao : ”Prikazaću i popriličan broj novih slika. Najveći broj motiva imaće svetlosti Zlatibora. Tu sam rođen, odrastao i ma gde se nalazio ja svet gledam očima koje imaju prozračnost i vedrinu zavičajnih livada”.
Tada je kocka bila strogo zabranjena. Ipak, Tomislav Milivojević i Mladen Mutavdžić, radnici Valjaonice, su u Radničkom domu u Sevojnu igrali tablić u veće pare, za šta ih je sudija za prekršaje kaznio sa 3000 dinara. Kažnjavane su i tuče na javnim mestima. Milenija Starčević radnica “Cvete Dabić” napala je na sred glavne ulice Tomku Ilijić. Branko Stanojević i Đorđe Jokić su se pobili zbog devojke na lokalnoj stanici “Rakete”. Berberin Dragomir Zarić i Miljko Perišić, radnik Valjaonice, su prvo jedan drugog isprskali pićem u Hotelu “Zlatibor” a onda se pobili.
Bilo je zabranjeno držanje stoke u gradu, pa je sudija za prekršaje Branka Milovanovića iz ulice Ratarske kaznio sa 3000 dinara što drži kravu, a Miloja Marinkovića iz Majdanske što drži svinju. Jovan Zarić i Đorđe Milićević nisu vezivali, pse pa su kažnjeni takođe sa 3000 dinara. Obrad Šojić šofer je puštao svoje kokoške po groblju, za šta je morao da plati 1000 dinara, a Desimira Milovanovića iz Hercegovačke je sudija kaznio sa 4000 dinara što nije održavo klozet u dvorištu u čistom stanju.
Direktor Komunalne banke u Užicu tada je bio Dušan Javoršek. Trgovinsko preduzeće “Gradina” otvorilo je novu prodavnicu, baš pored novih solitera u Studeničkoj ulici. Otvaranjem ove radnje, naselja oko Kamenog korita i Donje Pore rešili su problem bržeg snadbevanja svakodnevnim potrebama.
Jedna od najuspešnijih sporski ekipa tada u Užicu su bili rukometaši Sevojna, a nastupali su u sastavu: Nikolić, Končar, Ljubojević, Tomić, Jovanović, Vuković, Mulina, Vulović, Antonijević i Jačić. Učitelj Dragan Končar je u to vreme važio za jednog od najboljih užičkih rukometaša.
