У град на Ђетињи стигла је вест коју су Ужичани одавно очекивали, најзад су добили “награду”, “Слобода” је ушла у другу лигу. Тада су Јокановић, Ђорић, Р Јокић, Павловић, Ивановић, Јовановић, Словић Ђоковић (Симовић), Станулац, Терзић и Гардић, и њихов тренер Ђорђе Канчуковић, постигли највећи успех у дотадашњој историји клуба. Постали су чланови Источне групе Друге фудбалске лиге, чиме се испунила давнашња жеља свих генерација „Слободе“.
Од почетка такмичења у јесењем првенству 1964/65 године у Јужној групи Српске фудбалске лиге, видело се да ће главни кандидати за прво место бити „Слобода“ и краљевачка „Слога“. Међутим, иако није изгубила ниједну утакмицу ни на свом терну нити у гостима, „Слобода“ је освојила друго место са 47 бодова, колико је имала и првопласирана „Слога“, али нешто бољу гол разлику. Као другопласирана екипа, која је иза себе оставила „Мачву“, „Раднички“, „Металац“, „Напредак“, „Тимок“ и друге веома добре клубове, „Слобода“ је стекла право да учествује у квалификацијама за Другу фудбалску лигу.
У првој квалификационој утакмици са „Железничаром“ у Железнику, која је одиграна 4. јула, фудбалери „Слободе“ су приказали игру какву многи љубители „Слободе“ нису имали прилике да виде. Домаћи тим је побеђен са 4:1, а главни носиоци свих акција у навали били су Словић и Гардић, уз одличну асинстенцију Стенулца и Терзића. Тада су им сви спорски новинари и стручњаци давали најласкавије епитете. У реваншу „Слобода“ је играла слабије, чувајући снаге за наредни сусрет, јер се рачунало да је довољна рзлика од три гола, па је зато тај сусрет изгубила са 2:1.
Следећа главна препрека био је „Тетекс“ из Тетова. и тада, када се очекивао пун успех „Слободе“ у финишу пред саму утакмицу у Т. Ужицу, дошло је обавештење о одлуци Фудбалског савеза Србије о поништењу такмичења. Ова вест је, погодила фудбалере и навијаче „Слободе“. У таквој психози они су смогли снаге и победили „Тетекс“ са 1:0, а у реваншу у Тетову, заиграли су пуним срцем и однели убедљиву победу од 3:1, која је још једном потврдила њихову вредност. Играчи „Тетекса“ први су од срца честитали „Слободи“ заслужени успех уласка у Другу савезну лигу.
Тако је Т. Ужице, после четрдесет година постојања Фудбалског клуба „Слобода“, добило свог представника у Другој фудбалској
лиги. На стадиону је на иоле значајним утакмицама било по 5000 гледалаца. У даље такмичење “Собода” је ушла са 3 одузета бода.
Ужице се почело појављивати често на екрану ТВ Београд, једине тадашње телевизијске станици у Србији. У ТВ новостима, емисији која се приказивала у 18,30 часова, приказане су прилози: “Пољопривредна изложба у Ади”, “Изградња нове поште на Тргу паартизана”, “Јубилеј Народног позоришта”, односно кадрове из “Кир Јање”, “Акције уређења улица Страхињињића Бана и Петра Ћеловића”, “Маратон Кадињача” “Изградња солитера и вишеспратница” “Изложба проналазаштва”. Све ове догађаје је снимила редакција “Вести”, која је набавила филмску камеру. Редакција “Вести” је обећала да ће убудуће чешће снимати догађаје из Ужица”. Посебно се у овој делатности може издвојити Дулановић – Дуса, син познатог ужичког фотографа Милана Дулановића. Дуса, који је, када се запослио као фотограф у „Вестима“, филмском камером овековечио Ужице седамдесетих година 20. века.
Новинарка Милица Турудић о колеги Дуси је рекла:
„Врстан мајстор свог посла, професионалац кога су изузетно ценили у ТВ Београд. Добар човек и колега са којим сам провела деценије на заједничким новинарским задацима. Поздрав за колегу и о њему заиста све најлепше. Хиљаде фотографија смо направили заједно. Наравно био је први ослонац у мојим новинарским пословима. Много пута сам му рекла хвала.”.
Млади академски сликар Милутин Кораћ приредио је у Ужицу своју прву самосталну изложбу у холу Дрштвеног дома. Изложено је било 30 његових радова у уљу, акварелу, мозаику. Преовлађивали су мотиви из ужичког краја. Кораћ, који је завршио студије у класи професора Мила Милуновића, је на студентским изложбама до тада освојио неколико награда. Када је добио диплому, одлучио је да прву изложбу приреди у завичајном граду.
“Његова техника рада скоро свуда је иста. То су танки наноси боје, али они својим начином постављања ипак одају једну чвршћу фактуру и снажнији потез. Одређеност форми преставља посебну вредност Кораћевог сликарства. Његове форме су чврсте и компактне, али нису тешке и наметљиве. Гледано у целини, платна овог младог сликара доказују једно позитивно кретање, једно стваралалчко тражење сликарске суштине”. Написао је Б. Шојић.
Милутин Кораћ је рођен у Пожеги 1932. године, Академију ликовних уметности у Београду завршио је 1964. године, а магистрирао у Новом Саду 2000. године. Предавао је ликовну уметност у Школи за квалификоване раднике, Педагошкој академији и Учитељском факултету у Ужицу. Излагао је самостално у Ужицу, Минхену, Београду, Новом Саду, Пожеги, Бајиној Башти, Чачку, Вишеграду, Монтреалу и другим местима. Добитник је више награда. Бавио се музиком и свитао гитару у многим музичким ужичким групама свога времена.
Већ познати сликар из нашега краја, Божо Ковачевић, позван је да излаже у Америци у познатој Хамер – галерији. 29. октобра је на далеки пут отпутовао из Рјеке бродом “Бачка”. Пре поласка је рекао : ”Приказаћу и поприличан број нових слика. Највећи број мотива имаће светлости Златибора. Ту сам рођен, одрастао и ма где се налазио ја свет гледам очима које имају прозрачност и ведрину завичајних ливада”.
Тада је коцка била строго забрањена. Ипак, Томислав Миливојевић и Младен Мутавџић, радници Ваљаонице, су у Радничком дому у Севојну играли таблић у веће паре, за шта их је судија за прекршаје казнио са 3000 динара. Кажњаване су и туче на јавним местима. Миленија Старчевић радница “Цвете Дабић” напала је на сред главне улице Томку Илијић. Бранко Станојевић и Ђорђе Јокић су се побили због девојке на локалној станици “Ракете”. Берберин Драгомир Зарић и Миљко Перишић, радник Ваљаонице, су прво један другог испрскали пићем у Хотелу “Златибор” а онда се побили.
Било је забрањено држање стоке у граду, па је судија за прекршаје Бранка Миловановића из улице Ратарске казнио са 3000 динара што држи краву, а Милоја Маринковића из Мајданске што држи свињу. Јован Зарић и Ђорђе Милићевић нису везивали, псе па су кажњени такође са 3000 динара. Обрад Шојић шофер је пуштао своје кокошке по гробљу, за шта је морао да плати 1000 динара, а Десимира Миловановића из Херцеговачке је судија казнио са 4000 динара што није одржаво клозет у дворишту у чистом стању.
Директор Комуналне банке у Ужицу тада је био Душан Јаворшек. Трговинско предузеће “Градина” отворило је нову продавницу, баш поред нових солитера у Студеничкој улици. Отварањем ове радње, насеља око Каменог корита и Доње Поре решили су проблем бржег снадбевања свакодневним потребама.
Једна од најуспешнијих спорски екипа тада у Ужицу су били рукометаши Севојна, а наступали су у саставу: Николић, Кончар, Љубојевић, Томић, Јовановић, Вуковић, Мулина, Вуловић, Антонијевић и Јачић. Учитељ Драган Кончар је у то време важио за једног од најбољих ужичких рукометаша.
