Oktobar 1978.

48

Polako se približavamo kraju ove 1978. godine, pitam se šta vam to važno nisam rekao? Možda da su deca odrastala u blaženoj roditeljskoj nebrizi sedamdesetih. Jedno je sigurno to je mladost iz sedamdesetih činila veoma rano samostalnim. Izuzetaka ima, ali generalna atmosfera u kojoj su odrastali nije bila za današnje “stručnjake” emotivno zdrava. Nije bilo teških trauma sa kojima se današnji svetski poznati stručnjaci susreću, kao što su depresije roditelja, tuče, silovanja, fizička maltretiranja, zanemarivanja i sl. To su bile traume „zapadnog sveta“. U našem malom, socijalističkom društvu one su bile mnogo blaže i suptilnije, nevidljvije za spoljašnji svet. O emocijama se gotovo nije govorilo.

Glavna emocija kojom su majke zračile bio je strah i briga, a očevi su imali tu dozvolu da slobodno koriste bes i zastrašivanje u vidu očinskog autoriteta. O deci su se brinuli svi, od baka, deka, ujaka, tetki, komšinica do vrtića. Kako je ko mogao i uspeo da se organizuje. Dečije potrebe su uvek bile sekundarne, prioritet su imali održavanje kuće, posao roditelja, porodična okupljanja, druženje sa porodičnim prijateljima, premanje hrane, zimnice, nabavke, pranje i ostalo važno za svakodnevni život.

Nije bilo kolektivnih stresova. Jugoslovenski gradovi bili su na samom vrhu svetske liste po bezbednosti. Roditelji nisu brinuli da će imati novca za školovanje koje je bilo veoma jeftino za sve, ali nije bilo besplatno kako se tvrdi. Niko, pa ni penzioneri nisu strahovali da li će imati novca za lečenje. Radno mesto je bilo sigurno do penzije. Niko se nije plašio da će zbog izgubljenog posla ostati na ulici usled nemogućnosti da otplati kredit. Bilo je naravno mnogo bogatijih zemalja od naše, ali ne i onih gde se tako živelo spokojno i gde su gotovo svi bili u istom rangu – srednje klase. Mladi tih godina, oslobođeni svih tereta i strahova za budućnost, rasli su ušuškani sa pogledom u budućnost od koje nisu ništa više očekivali. Imali su sve što smo želeli. Živeći u međusoboj ljubavi nisu razmišljali ko se kako preziva i koje je vere ili nacije. Toplina i druželjubivost Srba ali i ostalih YU naroda je već bila nadaleko poznata. Mladi su imali vremena, ali ne i previse novca za izlaske, prijateljstva, putovanja. Za ostale zemlje Istočne Evrope bilo smo “Zapad”.

. Upaljači PP tipa 501
. Upaljači PP tipa 501

Na Zagrebačkom velesajmu našao se proizvod užičkog “Prvog partizana” “upaljač za cigarete tipa 501 sa višekratnim punjenjem”. Na sajmu je ovaj upaljač izazvao pažnju kako naših tako stranih prisutnih firmi i potrošača. Predhodno je ovaj užički upaljač imao tehnoloških ali i ostalih problema koji su bili rešeni. Prve probne količine su bile proizvedene, pa su u “Partizanu”, očekivali da će ovaj njihov proizvod u najkraćem roku, “kao proizvod savremenog dizajna, inzvarednih funkcija i boja po izboru” naći na tržištu. Za to vreme u Partizanu su već počeli da konstrujišu nove oblike i konstrukcije novih upaljača govoreći da je nikakvo iznenađenje jer je tradicija ovog užičkog preduzeća vezana za ove proizvode do tada bila duga 25 godina.

Prvi proizvedeni upaljač na benzin u Prvom partizanu
Prvi proizvedeni upaljač na benzin u Prvom partizanu

Radnički savet Saobraćajnog preduzeća “Raketa” izabran je generalnog direktor Miljko Karajičić. U “Raketi” je ove 1978. godine radilo 2.350 radnika i bilo jedno od najvećih drumskih prevoznika u Titovoj Jugoslaviji. Karaičić je diplomirani inžinjer Mašinstva, rođen u Drejetnju 1930. Počeo je kao kao kvalifikovani radnika, poslovođe, glavnog konstruktora, upavnika pogona, direktora sektora… Od 1967. bio je direktor u Sitari u Arilju, pa 1971. izabran za direktora finalne proizvodnje u Valjaonici. Sredinom 1973. je prešao u Gornji Milanovac na dužnost direktora u fabrici u izgradnji “Graditelj-Soko”, odatle je došao za generalnog direktora “Rakete”.

Milovan Milovanović radnik Prvog Partizana daoje doprinos kultu ličnosti, napiso pesmu o Titu koja je objavljena u listu Prvi Partizan br 411, evo kako je to izgledalo:

TITO

ON se neplaši noći a noć se plaši njega

jer On je radničkom rukom

U svetli dan pretvara

NJEGOVO ime je davno postalo simbol

svega što je toplo i ljudsko.

Pogledom svojim otvara oči mliona

i stvara

Nove puteve vidike i perspektive

srcem i sigurnošću iskusnog neimara

ON gradi novi život za one

što tek žive.

Možda je čovek zaista tako mislio. Ali jedan od majstora u Prvom Partizanu je uradio mnogo bolje delo, Vladeta Domanović je bio jedan od partizanovih radnika najvećih davaoca krvi, tada je rekao: – Kad sam prvi put želeo da se pridružim svojim drugovima u ovoj plemenitoj akciji odbili su me iz zdravstvenig razloga. Bilo mi je prosto krivo, pa sam naredne ponovo pokušao i od 1970. godine redovno učestvujem u akcijama, a kad treba i u našoj službi u transfuziji pri Opštoj bolnici, dajem svoju krv. Tamo sam ostavio i svoj broj telefona u slučaju da krv zatreba. Osećaj da pomažem nekome, najveća je nagrada. Posebno me raduje što moj sin Zoran, student pošao mojim stopama, putem humanosti i postao dobrovoljni davalac krvi.

Na drugom reliju na prvenstvu Balkana i Evrope, koji se održao u Rumuniji, ovoga oktobra 1978. godine, okupio je 150 posada iz cele Evrope. Jugosloveni su nastupali sa sedam posada, čak su četiri, vozili automobile Zastave iz Kragujevca među kojima se nalazio i Užičanin Milun Vesnić. Reli je bio veoma težak i naporan, posade su morale da pređu 1.700 i 400 kilometara najlošijeg makadama. Na cilj su stigla samo 43 vozila, među kojima i Vesnić koji ne daje samo stigao nego je osvojio i prvo mesto u klasi automobila od 1.150 kubika. Ni jedna fabrička zastava nije uspela da stigne na cilj sem privatne Milunove, koji je tada prokomentarisao: “Svakako je čast voziti u reprezentaciji Jugoslavije, ali dok su vozači imaliprateće vozilo i pomoć mehaničara ”Zastave”, ja sam morao privatno da obezbedim prateću ekipu i to o svom trošku.

Tek na prvoj neutralizaciji, pošto su videli da ću jedini od vozača zastavinih automobila završiti reli, mehaničari “Zastave” su mi pružili pomoć. Školjka koju sam pre dva meseca zamenio, opet je oštećena, ali se nadam da će izdržati do kraja šampionata.”

Sedam dana nakon ovoga relija Milun Vesnić je učestvovao na reliju “Brastva jedinstva” za šampionat Jugoslavije. Start je bio na Kozari a cilj u Velikom Gradištu. U jakoj Konkurenciji užički automobilski AS je osvojio u svojoj klasi drugo mesto iza Vidica iz “Slovenija auta”.

Drugi užički sporski AS Slavko Kuzmanović je ušao u politiku, postao je delegat na Desetom kongresu Saveza Socijalističke Omladine. Međuopštinska konferencija SSO regiona, je predložila i Slavka Kuzmanovića, člana Atletskog kluba “Titovo Užice” za jednog od delegata Desetog kongresa SSO Jugoslavije, koji je krajem meseca oktobra održan u Beogradu. Za Slavka je pisalo: “Ovaj istaknuti atletičar je rođen u radničkoj porodici, završio je školu za kvalifikovane radnike, kožarski smer, kasnije i Višu ekonomsku školu u Beogradu. Sada radi kao radnik u Ustanovi za izgradnju i održavanje sporskih objekata u Titovom Užicu. Član je saveza socikalističke omladine i Saveza komunista. Član je Komisije za fizičku kulturu Opštinske konferencije SSRN Titovo Užice”.

U niskogradnji je radilo 150 zaposlenih, proradila je nova asvaltna baza koja je puštena u probni rad. Ta fabrika je bila sasvim nešto novo potpuno automatizovana u kojoj rade samo tri radnika. Za razliku od stare asvaltne baze nova je imala tri puta veću proizvodnju 30 tona svih vrsta asvaltne mase na čas, 36.000 tona u toku građevinske sezone u toku osam meseci.

U toku ovoga leta “Niskogradnja” je imala poprilično posla gradila je, rekonstrujisala i renovirala užičke ulice i puteve. Radili su na asvaltiranju ulice Braća Ćetenović, put Čakovina – Terazije, put kroz Vrela, prema mostu na Đetinji kod teretne železničke stanice u Krčagovu. Niskogradnja je proslavila 15 godina postojanja i rada a tada je bio direktor Milenko Panić.

Na sednioci Saveta za hemisku industriju Regionalne privredne komore dato je pozitivno mišljenje Fabrike hemiskih olovaka U Čajetini i fabrike samokopirajućih papira u Užicu, bila je to druga fabrika hemiskih olovaka u Titovoj Jugoslaviji kada je završena nazvana je “Biart”.

Generalni direktor “Sloge” Ljbodrag Vukotić i komercijalni kako bi danas rekli direktor marketinga Dragan Stamatović su bili zadovoljni sa proteklom turističkom sezonom. Za devet meseci u njenim hotelima i motelima bilo je 205. 573 noćenja, najviše u “Palisadu” na Zlatiboru. Najviše je bilo gostiju iz Beograda iz Vojvdine, uže Srbije što je već bila tradicija. Ali, ove godine su primećeni i gosti iz Dubrovnika, Kotora, Zadra i Šibenika, dosta turista iz Bosne. Kao i obično gosti su se najviše žalili da nemaju dovoljno zabavnih sadržaja iako postojala bilijar sala, kuglana, tenis igrališe i zbavni salon kako su ga u “Slogi” zvali. Za ovu sezonu je letnja bašta “Zlatni bor” bila preuređena u nacionaln restoran u kome je bila i muzika.

Ipak najviše gostiju su se zabavljali u baru koji je radio od 21 čas do 2 posle ponoći. U Užicu su se turisti najčešće zadržavali u dansing sali hotel “Turista”. U kome je u nekadašnjoj donjoj sali gde su nekad svirale užičke rok grupe otvorena je automatska kuglana sa četiri staze, tu su bila i tri bilijara i salon sa automatima za igru. Tada je proširena i gornja sala na uškrb nekadašnje terasa gde su opet “Vihori” svirali nezaboravne igranke krajem šezdesetih. Sada je ova sala mogla da primi 500 gostiju.

Banatski rizling vino koje se najviše trošilo u Užicu
Banatski rizling vino koje se najviše trošilo u Užicu

Da kažem još da je se ove godine najviše pilo belo vino, “Banatski rizling” dok se promet piva koje je točeno u čašama naglo smanjiio… Za devet meseci u objektima ”Sloge” je popijeno 110.571 litar belog vina, 5.737 flaša piva od 0,33 litra. Više se pio konjak od vinjaka. Najpopularnije bezalkoholno piće je bila “Pepsi kola”, pa “Šveps Tonik”.

Gostiju iz inostranstva je bilo malo. Preko “Jugotursa” od 1. maja do septembra su dolazili turisti iz Engleske. Oni su dolazili grupno po 50 u jednoj partiji i svake sedmice su se smenjivali sa gostima koji su se predhodno boravili u hotelu “Platu” u Dubrovniku. Za njih je tadašnji Turistički savez je organizovao izlete do Satelitske stanice u Ivanjici, jugoslovenskog halo za četiri kontinenta. Inače, Zemaljsku satelitsku stanicu „Jugoslavija 1“, otvorio je predsednik SFRJ Josip Broz Tito u pratnji supruge Jovanke, 7. juna 1974. prilikom prve i jedine posete Ivanjici. Posredstvom antene „uha”, omogućeno je povezivanje svih zemalja takozvanog Atlantskog regiona, odnosno Severne i Južne Amerike, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka. Izleti su organizovani i do Karanske Bele Crkve, tadašnjeg Titovog Užica, Kadinjače, Perućca, Višegrada, Manastira Mileševe, kao i do nekog od zlatiborskih sela u kojma su Englezi ipak najviše uživali.

U Kosjeriću je građeno 50 stanova. “Povlen” je izvozio u Nemačku i Švajcarsku 200 tona smrznute šljive. Stgla je struja u Bjeloparičku Crnokosu. U gornjem delu sela Kosjerića maeštani su ujedinili snagae i gradili put koji će ih povezti sa Gradinom, Trnavom i brdom Grad.

U Čajetini nije postojao fotograf, obućar, elektroinstaler, automehaničar, časovničar, čak nije postojao ni zidar. U Sirogojnu nije postojao ni jedan zanatlija. Na Zlatiboru je nedostatak svih zanatlija. Da bi popravili mašine za pranje rublja, za peglanje, televizor ili radio aparat, čak i poljoprivredne mašine Zlatiborci su morali da dolaze Užice. Da bi popravili motorni testeru morali su da idu čak do Šapca i da spreme nekoliko stotina dinara. Najviše je bilo stolara i građevinskih nekvalifikovanih radnika. Proseča starost tadašnjih zanatlija bila je preko 50 godina.

U Valjaonici je rešeno da se izgradi “Terminal” koji će omogućiti preduzeću da se priključi na prugu Beograd – Bar za koji je idejno rešenje uradilo zavod za projektovanje “Trasa” iz Beograda.

O Trgovini u Užicu su ove 1978. govorili, Mirjana Subotić sa Lipe: -“Zaneram našoj tgovini što u svim prodavnicama tekstila su uvek jedni te isti artikli. Slično je i sa prodavnicama nameštaja. Penzioner Stojan Obradović: “Zašto nema limuna ni za lek, zašto hleba nestaje, zar mleko samo treba jesti iz tetra-paka, jer ono sveže nestaje rano ujutru. Milutin Jerotijević iz Sevojna: “Kod nas vam je tako ako hleb nekupiš posle ga nema, kartu autobusku pa u Užice. I tako za mnoge potrebe. Samo ponekad mesa ima u samoposluzi za toliko naselje i to jedna vrsta, nešto malo ima tekstila u prodavnici “Polet”, a ponekad ni u jednoj prodavnici ne možeš se snadbeti jer je invetar u tri odjedanput. Uz to sve prodavnice jedna uz drugu, a naselje je veliko… U Sevojnu je sve skuplje pa se dosta ljudi snadbeva u Užicu, nedostaje i pijaca, mnogo ~ega u prodavnicama. Svetlana Radulović sa Rosulja: “Četiri su nova solitera na Rosuljama i nigde prodavnice. Ko je motorzovan može da stigne i na pijac koji je dosta daleko. I da obiđe prodavnice tražeći sitnice, kojih često nema kao celofan, gumice, vinsko sirće, limun itd. Snadbevam se več dve decenije u prodavnici “Drina” gde je ljubaznost trgovaca za primer, a i prodavnica je snadbevena bolje nego mnogo veće i savremenije.

Poslednji organizovana poseta na Kadinjači pre početka gradnje memorijalnog centra
Poslednji organizovana poseta na Kadinjači pre početka gradnje memorijalnog centra

Novinar Mirko Zečić je pred kaj oktobra pisao u Vestima: – Za mesec dana navršiče se 37 godina od nezaboravne i herojske bitke na Kadinjači, ponosa ovoga kraja i naše revolucije. Odavno smo nameravali, a sad smo odlučno rešili, da ovo mesto i događaj dostojno obeležimo, da se makar delimino odužimo onima koji su žrtvovali ono nadragocenije i najmilije za naše danas i sutra, za socijalističku, nezavisnu i nesvrstanu Jugoslaviju. Oni koji su ostali tamo, na četrnestom kilometru, događaji iz 67 dana Užičke republike, zaslužili su mnogo više od jedne piramide, svakodnevnih odlazaka na Kadinjaču podsećanje… Akcja koja je preduzeta za unapređenje Kadinjače, za izgradnju spomen-obeležja, naišla je široku i sveobuhvatnu podršku svih građana i radnih ljudi, omladine i boraca, starih i mladih. Utvrđen je i opštedruštveni interes i akcija za prikupljanje sredstava, koja, usput budi rečeno, treba da dostignu unos od 50 miliona dinara, vodi se u celoj zemlji.

Glumica Živka Matić.
Glumica Živka Matić.

Tih dana sam šesto išao u klub pozorišta i tamo sretao glumicu Živku Matić. Zapitao sam je šta se to priprema kada svake sedmiice dozazi čak iz Beograda. Živka me pogleda preko šolje sa čajom i ispriča da igra u premijeri “Obrmica” Strahinje Rodića. “To je komedija u kojoj igram Micu Obrmicu, energičnu, lucidnu, trezvenu ženu i radnu seljanku. To je ustvari sukob između sela i grada oliečn u Mici Obrmici, dok je grad odslikan u tri ženska lika porodice, Anđelija, predstavnik esnafsnosg, zanatskog života, starinskog morala i navika koja se bori da očuva starinski način života porodice. Sizika, promašena graska kafanska pevačica koja uvek iznova preživljava promašaje ali pokuašva uvek iznova. Ceca, predstavnik tinejdžera i drugog sistema moralnih vrednosti. Tu je i sukob generacija, sukob selo – grad”. Kasnije sam pogledao ovu predstavu i bila je odlična. Sem Živke Matić igrale su Ljiljana Šrempf, Desa Bogdanović i Vijoleta Vojisavljević, Andrija Zlatić, Zoran Karajičić, Dušan Đorđević, Milan Putniković.