Generacije učenika su je posebno volele i poštovale, prvenstveno zbog njene dobrote. Vera Kovačević, omiljena nastavnica fizičkog vaspitanja iz OŠ “Dušan Jerković”, rođena je u Aranđelovcu. Jedno je od petoro dece Živote i Koviljke Savić. Odrasla je tu u blizini poznatog parka Bukovičke banje. Završila je u rodnoj varošici osnovnu školu i Gimnaziju. Otišla je na fakultet u Beograd 1948. godine, gde je studirala istoriju i geografiju na višoj pedagoškoj školi. U Beogradu je upoznala Vlajka Kovačevića, koji je studirao DIF… Rodila se ljubav.
Kada je Vlajko završio DIF, ubrzo je dobio posao u užičkoj Gimnaziji. Veri je ostala još jedna godina da završi za nastavnika istorije i geografije. Godine 1951. udala se za Vlajka i došla da živi u Užice, vanredno je upisala višu pedagošku u Kragujevcu. Mene je rodila 1952. godine. Živeli smo u kući Dede Vitomira na keju. Vlajko je mnogo radio, jer je u Užicu bio deficit fiskulturnika. Bio je zaposlen u Učiteljskoj školi, ali je držao i dodatne časove u OŠ Dušan Jerković. Sem toga se bavio košarkom, osnovao je prva dva užička košarkaška kluba…
Ubedio je Veru koja se posvetila kući i meni, da se u pedagoškoj preorjentiše na fizičko vaspitanje, jer je kad završi, čekao posao u OŠ “Dušan Jerković”. Te 1956. pred Verin diplomski rad u Jugoslaviji je započeča epidemija polija. U užicu su procenili da mi nema pomoći i zajedno sa majkom, koja nije htela da se odvoji, našli smo se u tada najboljoj dečijoj bolnici u Beogradu. Posvećena meni, uspela je da mi spase život, kada je surova bolest krenula da zahvata pluća mogla je da mi da krv, jer imamo istu krvnu grupu i tako da mi spasi život… Bolest je ostavila posledice, delimičnu oduzetost mišića obe noge.
Sledeće tri godine, dok je Vlajko po ceo dan radio da zaradi u toj nemaštini pedesetih godina, svakodnevno me je vežbala, čitala mi lepe knjige i naučila me da igram šah. Tako da sam znao da čitam i igram šah pre nego sam pošao u školu. Potpuno je bila posvećena mom oporavku i vaspitanju. Uspela je da završi i za nastavnika fizičkog obrazovanja. Tako sam ja pošao u redovnu školu, naravno u “Dušanu”, koliko toliko fizički osposobljen, a majka se zaposlila da bi joj bio pred očima, kao nastavnica fizičkog, te 1960. godine, u doba direktora Đoka Karkovića.
Tu u Dušanu je provela svoj radni vek. Vodila je folklornu sekciju i bila poznata po lepim sletskim vežbama, koje je radila po narodnim motivima, obično za proslavu 25. maja…. Bila je posvećena isključivo školi i porodici, Govorila je “Kuća – posao u školi, ja toliko mogu”. Kada sam ja bio osposobljen za budući život, posle 11 godina, 1963, rodila je je još jedno dete, moju sestru Ninu, danas jednu od najboljih učiteljica u “Dušanu”. Sve vreme je bila velika podrška ocu Vlajku, koji je prvenstveno zbog takvog njenog odnosa mogao da uradi mnogo toga za užički sport. U mene rođenjem prkosnog upornog Eru, usadila je tu šumadijsku crtu pitome dobrote i osećaj za pravdu, na šta sam joj posebno zahvalan. Ima dvoje unuka, moju Maju i Nininog Aleksu. Oboje su dobri ljudi, a majka Vera je, iako je pregurala devedesetu godinu, još uvek moj superjunak, jer da nije bilo njene požrtvovanosti, životne hrabrosti, mnogo toga lepog ne bi bilo u Užicu.
