Омиљена наставница физичког из “Душана”

1539

Генерације ученика су је посебно волеле и поштовале, првенствено због њене доброте. Вера Ковачевић, омиљена наставница физичког васпитања из ОШ “Душан Јерковић”, рођена је у Аранђеловцу. Једно је од петоро деце Животе и Ковиљке Савић. Одрасла је ту у близини познатог парка Буковичке бање. Завршила је у родној варошици основну школу и Гимназију. Отишла је на факултет у Београд 1948. године, где је студирала историју и географију на вишој педагошкој школи. У Београду је упознала Влајка Ковачевића, који је студирао ДИФ… Родила се љубав.

Наставница Вера Ковачевић са унуком Мајом, онако како је највише запамтиле генерације ђака
Наставница Вера Ковачевић са унуком Мајом, онако како је највише запамтиле генерације ђака

Када је Влајко завршио ДИФ, убрзо је добио посао у ужичкој Гимназији. Вери је остала још једна година да заврши за наставника историје и географије. Године 1951. удала се за Влајка и дошла да живи у Ужице, ванредно је уписала вишу педагошку у Крагујевцу. Мене је родила 1952. године. Живели смо у кући Деде Витомира на кеју. Влајко је много радио, јер је у Ужицу био дефицит фискултурника. Био је запослен у Учитељској школи, али је држао и додатне часове у ОШ Душан Јерковић. Сем тога се бавио кошарком, основао је прва два ужичка кошаркашка клуба…

Са мамом Вером 1954. на Белој земљи
Са мамом Вером 1954. на Белој земљи

Убедио је Веру која се посветила кући и мени, да се у педагошкој преорјентише на физичко васпитање, јер је кад заврши, чекао посао у ОШ “Душан Јерковић”. Те 1956. пред Верин дипломски рад у Југославији је започеча епидемија полија. У ужицу су проценили да ми нема помоћи и заједно са мајком, која није хтела да се одвоји, нашли смо се у тада најбољој дечијој болници у Београду. Посвећена мени, успела је да ми спасе живот, када је сурова болест кренула да захвата плућа могла је да ми да крв, јер имамо исту крвну групу и тако да ми спаси живот… Болест је оставила последице, делимичну одузетост мишића обе ноге.

Са мамом Вером 1955. над Ужицем на Стени на Пори
Са мамом Вером 1955. над Ужицем на Стени на Пори

Следеће три године, док је Влајко по цео дан радио да заради у тој немаштини педесетих година, свакодневно ме је вежбала, читала ми лепе књиге и научила ме да играм шах. Тако да сам знао да читам и играм шах пре него сам пошао у школу. Потпуно је била посвећена мом опоравку и васпитању. Успела је да заврши и за наставника физичког образовања. Тако сам ја пошао у редовну школу, наравно у “Душану”, колико толико физички оспособљен, а мајка се запослила да би јој био пред очима, као наставница физичког, те 1960. године, у доба директора Ђока Карковића.

Са мамом Вером 1962. у дворишту Омладинске 28
Са мамом Вером 1962. у дворишту Омладинске 28

Ту у Душану је провела свој радни век. Водила је фолклорну секцију и била позната по лепим слетским вежбама, које је радила по народним мотивима, обично за прославу 25. маја…. Била је посвећена искључиво школи и породици, Говорила је “Кућа – посао у школи, ја толико могу”. Када сам ја био оспособљен за будући живот, после 11 година, 1963, родила је је још једно дете, моју сестру Нину, данас једну од најбољих учитељица у “Душану”. Све време је била велика подршка оцу Влајку, који је првенствено због таквог њеног односа могао да уради много тога за ужички спорт. У мене рођењем пркосног упорног Еру, усадила је ту шумадијску црту питоме доброте и осећај за правду, на шта сам јој посебно захвалан. Има двоје унука, моју Мају и Нининог Алексу. Обоје су добри људи, а мајка Вера је, иако је прегурала деведесету годину, још увек мој суперјунак, јер да није било њене пожртвованости, животне храбрости, много тога лепог не би било у Ужицу.