“Без осећаја светости
у животу нема ништа”
Миљко Старчевић
Омиљени ужички прота у периоду осамдесетих и деведесетих година двадесетог века, све до смрти 15. априла 2015. године, био је Миљко Старчевић. Родио се у Равнима од оца Тодора и мајке Милојке као пето најмлађе дете. У Равнима је завршио основну школу, Индустриску школу и школу ученика у привреди у Ужицу. Радио је у Првом Партизану… „Бог је хтео другачије, отишао сам у манастир „Крку“ у Далмацији на богословију, а затим део општих студија на Теолошком факултету у Београду. То би укратко била моја биографија.“ Рекао је прота Старчевић у једној емисији на ТВ5 Ужице 1996. године.
Тако је почело ново школовање и нови живот Миљка Старчевића у Манастиру Крки у Далмацији, где је, дружећи се са великим духовницима и јерарсима православне цркве, стекао искуство које ће му касније много значити у свештеничкој служби. Оженио се Цаном, која га је у свему следила и подржавала. Прве дане свештеничке службе је започео у Белој цркви каранској и био парох у Карану, Рибашавини, Гостиници. Радио је велики посао у рестаурацији Беле цркве, са чим је био поносан.
Прота „Мићо“ је био изузетан говорник. Провео је у Ужицу 36 година и оставио изузетан траг у животу цркве, где је у два наврата, као старешина, у парохији био веома познат и веома уважаван. Волео сам са њим да дискутујем о разним темама. Он је био парох у парохији у којој је била и тада моја Телевизија Пет Ужице. Он је освештао и одредио јој славу.
Красило га је велико стрпљење, имао је лепу, благу реч за свакога. Био је веома толерантан и широких схватања. Познавао је историју, филозофију, психологију. Свакога би саслушао, разумео, оправдао, подучио, утешио… Био је заиста добар свештеник и добар човек кога ће Ужичани дуго памтити. Био је посебан човек, волео је да чита књиге, да се усавршава, да напредује у знању.
После одласка у пензију помагао је цркви као болнички свештеник до последњег дана живота. Иза Миљка су остали синови Небојша и Никола, бројни унуци. Сахрањен је у родним Равнима поред својих предака.
