Било је тешко. Изгладнела и слаба стока, људи уморни, а топови тешки. Замало их нису упустили непријатељу. Попадали коњи, покидале се везе. Војници су проклињали небо, а низ обронке се рушиле каре и чуло се како се ломи гвожђе. Колоне су једва одмицале, а куршуми фијукали изнад глава. Аустријанци само што нису стигли, па се морало журити и бежати. Милоје се освртао и није знао шта да ради. Два топа су била у опасности, а он их није смео да остави, јер топови су у рату исто што и рођена браћа. Срео је неке сељаке са запрегом, пришао им, и гласом који је у исто време био и молећив и заповеднички казао:
– Хајде, људи, помозите мало да извучемо топове.
– Хоћемо, брате, како не би… Наши су ко и твоји.
И топови су извучени и спасени.
Али, један топ и једна кара још су остали. Тешко се могло мислити на спасавање, јер непријатељ се примицао све брже и брже. Командир је послао једног младог академца са неколико војника. Куршуми су свирали око њихових глава и они су попадали по земљи да сачувају животе.
Командир је питао даље:
– Ко ће да спасе онај топ и кару?
Без речи Милоје је изишао из строја. Узео је неколико војника и отишао на ливаду где је био топ. Војници су пуцали, а Милоје се освртао и храбрио их. Није се смело чекати. Ако непријатељ стигне, онда…
Са оне стране војници су пратили сваки покрет ових прегалаца, који нису жалили животе да би сласли један топ. И командиру било тешко, јер се плашио да ће људи изгинути. Зато је желео да се ово што пре сврши. Време је споро одмицало. Стари командир хтео би да притрчи Милоју, да му помогне, да му се нађе при руци. Али све што је могао да уради за њега и његове другове, то је да отвори ватру ако непријатељ стигне пре него што они извуку топ.
Почео је да пада мрак. Нису се више виделе суре шајкаче другова који су стрепели за њихове животе. Још само који часак. Милоје је махао руком, а другови притрчали и збили се у тесан круг око њега. Сад су били крај топа. Брзо су стегли конопе и повукли тешко оруђе. Командир није веровао својим очима када је Милоја и његове другове угледао како вуку топ. Пришао је да им честита. Топ је био спасен.
У село се вратио тек деветсто двадесете. Пре тога били су у Осеку, јер је приправност још увек трајала. Упутио се кући на сам Божић. Оставио је пустаре око Осека и враћао се дому који је толико желео. Ударио је пешке преко Шапца и Ваљева на Букове.
Зора је хватала кад је прекорачио кућни праг. Нашао пустош. Прва га срела снаха. Ћутала је и није умела да се обрадује. Милоја нешто стегло у грудима, па је намах отворио врата и једним погледом хтео све да обухвати и увери се да ли су сви живи.
Пре недељу дана умрла су два синовца, а из постеље болесна мајка пружила је мршаве старачке руке да загрли сина:
– Славо моја, само кад си ми дошао…
Сузе су је загушиле. Кошчате руке старице жељно су миловале влажне праменове косе заморенога ратника…
Пред заранке некако Милоје се спустио низ падине мрког Цера и упутио се своме дому. Корачао је оним истим разривеним друмом, куда је некада вукао топове. Руј се црвенео по пропланцима. Примицао се свом селу, где га чекала жена и петоро деце.
У тору има два вола, два хранитеља, пред кућом два коња, четири краве и двадесет оваца на ливади.
Иде Милоје раскаљаним друмом и мисли:
– Тешко се живи, треба запети…
