“Партизан” први пут гостовао у Ужицу на дан ослобођења града 24. септембра 1946. године на утакмици са “Слободом”. За утакмицу је владало огромно интересовање у читавом округу. На новом варошком стадиону у Беглуку, преко пута Железничке станице, било је присутно преко 4000 гледалаца. Стадион, његове пуне трибине, стајање и сав простор око стадиона биле су преплављене веселим гледаоцима. На угловима игралишата су на високим стубовима висиле су 4 велике југословенске заставе које су давале свечан изглед.
Ужичани су излазак партизанових тима пропратили пљеском и поклицима. Уствари, расположена публика је тако исказала поштовање и љубав Армији и Титу, јер је ФК “Партизан” био тада тим “Централног дома Југословенске армије”, један од најбољих југословенских тимова. Када су се појавили играчи домаће “Слободе”, били су такође поздрављени са великим одушевљењем… Интонирана је химна коју је одсвирала ужичка војна музика. Затим је секретар Окружног комитета, Миливоје Радовановић Фармин, држао говор у коме је хвалио “Ужичку републику” и значај 24. септембра и на крају отворио нови стадион, који је добио име “24 септембар” и предао га на употребу “спортистима, грађанима и радним људима Титовог Ужица”. Затим је Фарбин у знак захвалности према Армији, уручио поручнику поклон “пушку партизанку”. Пошто су разменили поклоне, председник “Слободе” Војо Бојовић предао је капитену Партизана заставицу, а капитен “Партизана” капитену “Слободе” фудбалску лопту…
Започела је утакмица. “Партизан”, који је био првак Југославије 1946/47 године, у Ужицу је играо у саставу: Николић, Шваљен, Пожега, Аничић, Фунтен, Јањић, Шутевски, Јаневски, Константиновић, Матекало и Маријановић. За “Слободу” су играли: Митровић, Маринковић, Тежулат, Ђорђевић, Васовић, Рашковић, Витић, Ђурић, Јовановић, Шуловић, Вуловић…
Тадашње новине извештавају са утакмице:
(…) “Што је више игра одмицала, играчи ‘Партизана’ су све више господарили тереном и често угрожавали гол Митровића, чију је мрежу начео Констатиновић, а затим и Матекело и Јаневски, тако да се утакмица завршила победом Партизана са 6:0. Цео тим Слободе се залагао да избори што часнији резултат, али је међу играчима примећена нервоза и недовољна рутина да парирају државном прваку у фудбалу”…
Био је 6 септембар те 1946. године, када је одлуком Управног одбора “Слободе”, цео први тим са неколико резерних играча и тренером, упућен је на шестодневни одмор на Златибор.
