Kad se dođe na Zlatiborski plato, prvo se ukaže naselje „Palisad“, koje visinom od 1000 metara nadmorske visine dominira i daje lep pogled. Kada je lepo vreme, može se sa Palisada videti Ovčar i Kablar. Na početku 20. veka tu je bila poneka čobanska koliba na suvatima, na kojima je pasla stoka bogatih trgovaca, većinom iz Užica.
Prvi stanovnik Palisada postao je poslanik zlatiborskog okruga, Mijailo Jevremović, koji je 1905. sagradio kuću na imanju kupljenom od naslednika Jovana Mićića. Sledeće godine je napravio manji restoran, desetak paviljona od borovih brvna, oko kojih je zasadio mnoštvo borova. To je kasnije bila i prva borova šuma na Palisadu. Vremenom tu se oformilo lepo turističko naselje, što potvrđuje i fotografija iz tridesetih godina 20. veka Ilije Lazića. U centru na desnoj strani bio je restoran sa dva depadansa Veljka Kremića, iza njih kafana i paviljoni Mijaila Jevremovića, a na levoj strani vila „Vera“, dućan Radenka Pešića i omanja kafana Ane Jevremović.
Mijailo Jevremović rođen je u Braneškom polju 1857. godine. Veoma mlad je počeo da se bavi trgovinom stoke, obogatio se, i postao jedan od najbogatijih ljudi užičkog okruga. To mu omogućava poznanstvo sa mnogim značajnim poslovnim ljudima toga vremena, na čelu sa samim kraljem Milanom Obrenovićem. Bio je i predsednik Čajetinske opštine. Bio je strog, cenio je rad i u sećanjima ostao kao čovek koji je hapsio seljake koji sede zaludni po kafanama. Izabran je za narodnog poslanika Zlatiborskog sreza uz glasno i burno odobravanje, naroda 1898. godine. Ubrzo je postao poverljiva ličnost predsednika vlade Vladana Đorđevića za ceo Užički okrug.
Mijailo je imao sina Andriju, koji je rođen u Branešcima 1885. godine. Bio je poljoprivredni tehničar, dobar domaćin, ugledan u zlatiborskom kraju. Učesnik je Balkanskih i Prvog svetskog rata. U vremenu između dva svetska rata se bavio politikom i bio predsednik čajetinske opštine. Tokom Drugog svetskog rata, kao pukovnik opredelio se za Ravnogorski pokret i jedno vreme bio komandant Zlatiborskog četničkog odreda i bio je na dužnosti komandanta mesta Čajetine. Posle rata je emigrirao u Ameriku, umro je u Čikagu 1981. godine. Sa ženom Milicom imao je dva sina, Milana i Mihaila.
Mijailo je i stranački i prijateljski bio blizak dinastiji Obrenović. Učestvovao je u svim oslobodilaškim ratovima, preživeo prelazak preko Albanije i dospeo na Solunski front. Umro je 1926. godine na Palisadu i po sopstvenoj želji sahranjen tu u dvorištu porodične kuće.
Između dva svetska rata na Palisadu počinje veća gradnja. Godine 1927. otvorena je autobuska linija Užice – Kraljeva voda, na Palisadu su izgrađeni novi restorani i gostionice. Do tada je radila kafana Mijaila Jevremovića i restoran, sa 15 soba Voina Paunovića Bruke. Tokom jeseni 1927. Milenko Milošević i Marko Marković počeli su izgradnju restorana „Slavija“. Kada je završen nisu sa njim dugo radili, zbog ekonomske krize, zbog dugova restoran i prateće objekte je preuzela Privredna banka i izdavala ga pod zakup 1937. godine, kada je prodan Milomiru Čvoroviću sa osam koliba od borovih brvana. Na Palisadu je prvu trgovinsku radnju mešovitom robom otvorio Vučeta Dželebdžić 1927. godine, tri godine kasnije je trgovinu otvorio i Radenko Pešić, dok na Kraljevoj vodi u to vreme nije postojala nijedna trgovačka radnja.
Uporedo sa Kraljevom vodom razvijao se i Palisad, zidane su vile kao i drvene kolibe, što nije umanjilo lepotu naselja. Dok je Kraljeva voda bila letovalište Užičana, Beograđani su se odlučivali radije za Palisad i tu izgradili 24 letnjikovca i vila od ukupno 35 zidanih i drvenih objekata. Na vilama se video uticaj alpske i tirolske arhitekture, nihovi vlasnici su bili bogati fabrikanti, direktori na železnici, advokati, inženjeri, direktori banaka, službenici raznih ministarstava, generali pukovnici. U to vreme oni nisu veličinom građevina naglašavali svoj društveni status, trudili su se da postignu otmenost i sklad, što je Palisadu davalo posebnost i ekskluzivnost.
Jasmina Mina Trajković: “Post Gospodina Predraga Kovačevića, koji mi je ulepšao jutro… Istorija Palisada i porodice Jevremović. Jevremovići su usvojili moju baku Petriju, koja je bila ratno siroče. Kod njih je odrasla i kad se udala dobila je kao miraz plac, na kome su ona i deda Dobrisav napravili kuću. Tu sam se rodila i odrasla…
Ova priča me podsetila na meni drage ljude, na detinjstvo na Zlatiboru, na miris “majčine dušice”… Hvala !”
