Patrijahalna čaršija

480
Patrijahalno Užice između dva svetska rata
Patrijahalno Užice između dva svetska rata

Zanatske radnje staroga Užica nalazile su se prema Glavnoj ulici i oko trgova – pijaca. Neke delatnosti su bile u drugim delovima varoši. Tabaci i opančari bili su pored Đetinje, kovači od Tabane do Kasapčića mosta, grnčari na Carini, kazandžije na staroj pijaci, kujundžije od Slanuše do Rakijske pijace, barudžije u Turici i Vrelima. Industrijska revolucija u Užicu počinje izgradnjom Tkačke radionice u “varoškom prostoru gradske male”, a za nju je kamen temeljac postavljen u prisustvu Kralja Aleksandra Obrenovića. Godine 1900. završena je i prva električna centrala, kada Užični pogasiše lojanice, lučeve i gasne lampe.

Tada je Užicu bilo preko sto trgovačkih radnji, bakalnica, gvožđara, trgovina mešovitom robom, podruma u kojima su se prodavala alkoholna pića, naročito klekovača. Bilo je i knjižara i apoteka. Iz Užica u velike gradove se najviše prodavao sir, kajmak, pršuta, slanina i zanaski umetnički proizvodi, naročito od kože. Na međunarodnim izložbama u Londonu, zanatski proizvodi od kože Jovana Aćimovića dobijali su priznanja.

Patrijahalno Užice između dva svetska rata
Patrijahalno Užice između dva svetska rata

Užički trgovci su bili toliko dobri da kada bi Jevreji – trgovci hteli da se nasele Užicu, ispipali teren i videli kakvi su naši trgovci, veoma brzo su nastavljali put dalje.

Užice je bio grad zanatlija. Većina je nosila šešir, pozdravljali bi se u prolazu uzdignutom rukom sa šeširom kao da su stvarno oduševljeni susretom, a ovi su im isto tako uzvraćali uzajamno se poštujući i uvažavajući. Zanatlija je bio zadovoljan ako bi njegova mušterija bila zadovoljna, ako bi se neko napio ili ako se međusobno posvađaju gradom bi pukla bruka. Kako se tada poštovala mušterija, dokazuje i primer pekara Branka Kovačevića, koji je svakoga dana autobusom slao dva hleba učitelju koji je službovao u Mačkatu.

Užičani su sve one koji su u vlasništvu imali kafane, trgovine i pekare zvali “as gazde”. Većina Užičana koji su mi ostavili svedočanstvo su tvrdili da je najbogatiji u oči Drugog svetskog rata bio Svetozar Marijanović, koji je imao radnju na Lipi u Glavnoj ulici, Milioner, zatim Pero Ćendo, Pero Pržulj i Milutin Kukoljac. Svetozara su se sećali da je uvek išao i štapom odmeravao kuće, pa je one za koje se zaiteresovao kupovao i preprodavao. Jednom je tako išao pored Gimnazije i zagledao zgradu, kuckajući štapom o kaldrmu, a neko od “uplašenih” učenika mu je rekao da to, ipak, nije za prodaju.

Patrijahalno Užice između dva svetska rata
Patrijahalno Užice između dva svetska rata
Patrijahalno Užice između dva svetska rata
Patrijahalno Užice između dva svetska rata