Занатске радње старога Ужица налазиле су се према Главној улици и око тргова – пијаца. Неке делатности су биле у другим деловима вароши. Табаци и опанчари били су поред Ђетиње, ковачи од Табане до Касапчића моста, грнчари на Царини, казанџије на старој пијаци, кујунџије од Слануше до Ракијске пијаце, баруџије у Турици и Врелима. Индустријска револуција у Ужицу почиње изградњом Ткачке радионице у “варошком простору градске мале”, а за њу је камен темељац постављен у присуству Краља Александра Обреновића. Године 1900. завршена је и прва електрична централа, када Ужични погасише лојанице, лучеве и гасне лампе.
Тада је Ужицу било преко сто трговачких радњи, бакалница, гвожђара, трговина мешовитом робом, подрума у којима су се продавала алкохолна пића, нарочито клековача. Било је и књижара и апотека. Из Ужица у велике градове се највише продавао сир, кајмак, пршута, сланина и занаски уметнички производи, нарочито од коже. На међународним изложбама у Лондону, занатски производи од коже Јована Аћимовића добијали су признања.
Ужички трговци су били толико добри да када би Јевреји – трговци хтели да се населе Ужицу, испипали терен и видели какви су наши трговци, веома брзо су настављали пут даље.
Ужице је био град занатлија. Већина је носила шешир, поздрављали би се у пролазу уздигнутом руком са шеширом као да су стварно одушевљени сусретом, а ови су им исто тако узвраћали узајамно се поштујући и уважавајући. Занатлија је био задовољан ако би његова муштерија била задовољна, ако би се неко напио или ако се међусобно посвађају градом би пукла брука. Како се тада поштовала муштерија, доказује и пример пекара Бранка Ковачевића, који је свакога дана аутобусом слао два хлеба учитељу који је службовао у Мачкату.
Ужичани су све оне који су у власништву имали кафане, трговине и пекаре звали “ас газде”. Већина Ужичана који су ми оставили сведочанство су тврдили да је најбогатији у очи Другог светског рата био Светозар Маријановић, који је имао радњу на Липи у Главној улици, Милионер, затим Перо Ћендо, Перо Пржуљ и Милутин Кукољац. Светозара су се сећали да је увек ишао и штапом одмеравао куће, па је оне за које се заитересовао куповао и препродавао. Једном је тако ишао поред Гимназије и загледао зграду, куцкајући штапом о калдрму, а неко од “уплашених” ученика му је рекао да то, ипак, није за продају.
