Zanatske radnje staroga Užica nalazile su se prema Glavnoj ulici i oko trgova – pijaca. Neke delatnosti su bile u drugim delovima varoši. Tabaci i opančari bili su pored Đetinje, kovači od Tabane do Kasapčića mosta, grnčari na Carini, kazandžije na staroj pijaci, kujundžije od Slanuše do Rakijske pijace, barudžije u Turici i Vrelima. Industrijska revolucija u Užicu počinje izgradnjom Tkačke radionice u “varoškom prostoru gradske male”, a za nju je kamen temeljac postavljen u prisustvu Kralja Aleksandra Obrenovića. Godine 1900. završena je i prva električna centrala, kada Užični pogasiše lojanice, lučeve i gasne lampe.
Tada je Užicu bilo preko sto trgovačkih radnji, bakalnica, gvožđara, trgovina mešovitom robom, podruma u kojima su se prodavala alkoholna pića, naročito klekovača. Bilo je i knjižara i apoteka. Iz Užica u velike gradove se najviše prodavao sir, kajmak, pršuta, slanina i zanaski umetnički proizvodi, naročito od kože. Na međunarodnim izložbama u Londonu, zanatski proizvodi od kože Jovana Aćimovića dobijali su priznanja.
Užički trgovci su bili toliko dobri da kada bi Jevreji – trgovci hteli da se nasele Užicu, ispipali teren i videli kakvi su naši trgovci, veoma brzo su nastavljali put dalje.
Užice je bio grad zanatlija. Većina je nosila šešir, pozdravljali bi se u prolazu uzdignutom rukom sa šeširom kao da su stvarno oduševljeni susretom, a ovi su im isto tako uzvraćali uzajamno se poštujući i uvažavajući. Zanatlija je bio zadovoljan ako bi njegova mušterija bila zadovoljna, ako bi se neko napio ili ako se međusobno posvađaju gradom bi pukla bruka. Kako se tada poštovala mušterija, dokazuje i primer pekara Branka Kovačevića, koji je svakoga dana autobusom slao dva hleba učitelju koji je službovao u Mačkatu.
Užičani su sve one koji su u vlasništvu imali kafane, trgovine i pekare zvali “as gazde”. Većina Užičana koji su mi ostavili svedočanstvo su tvrdili da je najbogatiji u oči Drugog svetskog rata bio Svetozar Marijanović, koji je imao radnju na Lipi u Glavnoj ulici, Milioner, zatim Pero Ćendo, Pero Pržulj i Milutin Kukoljac. Svetozara su se sećali da je uvek išao i štapom odmeravao kuće, pa je one za koje se zaiteresovao kupovao i preprodavao. Jednom je tako išao pored Gimnazije i zagledao zgradu, kuckajući štapom o kaldrmu, a neko od “uplašenih” učenika mu je rekao da to, ipak, nije za prodaju.
