Патријахална чаршија

1639
Патријахално Ужице између два светска рата
Патријахално Ужице између два светска рата

Занатске радње старога Ужица налазиле су се према Главној улици и око тргова – пијаца. Неке делатности су биле у другим деловима вароши. Табаци и опанчари били су поред Ђетиње, ковачи од Табане до Касапчића моста, грнчари на Царини, казанџије на старој пијаци, кујунџије од Слануше до Ракијске пијаце, баруџије у Турици и Врелима. Индустријска револуција у Ужицу почиње изградњом Ткачке радионице у “варошком простору градске мале”, а за њу је камен темељац постављен у присуству Краља Александра Обреновића. Године 1900. завршена је и прва електрична централа, када Ужични погасише лојанице, лучеве и гасне лампе.

Тада је Ужицу било преко сто трговачких радњи, бакалница, гвожђара, трговина мешовитом робом, подрума у којима су се продавала алкохолна пића, нарочито клековача. Било је и књижара и апотека. Из Ужица у велике градове се највише продавао сир, кајмак, пршута, сланина и занаски уметнички производи, нарочито од коже. На међународним изложбама у Лондону, занатски производи од коже Јована Аћимовића добијали су признања.

Патријахално Ужице између два светска рата
Патријахално Ужице између два светска рата

Ужички трговци су били толико добри да када би Јевреји – трговци хтели да се населе Ужицу, испипали терен и видели какви су наши трговци, веома брзо су настављали пут даље.

Ужице је био град занатлија. Већина је носила шешир, поздрављали би се у пролазу уздигнутом руком са шеширом као да су стварно одушевљени сусретом, а ови су им исто тако узвраћали узајамно се поштујући и уважавајући. Занатлија је био задовољан ако би његова муштерија била задовољна, ако би се неко напио или ако се међусобно посвађају градом би пукла брука. Како се тада поштовала муштерија, доказује и пример пекара Бранка Ковачевића, који је свакога дана аутобусом слао два хлеба учитељу који је службовао у Мачкату.

Ужичани су све оне који су у власништву имали кафане, трговине и пекаре звали “ас газде”. Већина Ужичана који су ми оставили сведочанство су тврдили да је најбогатији у очи Другог светског рата био Светозар Маријановић, који је имао радњу на Липи у Главној улици, Милионер, затим Перо Ћендо, Перо Пржуљ и Милутин Кукољац. Светозара су се сећали да је увек ишао и штапом одмеравао куће, па је оне за које се заитересовао куповао и препродавао. Једном је тако ишао поред Гимназије и загледао зграду, куцкајући штапом о калдрму, а неко од “уплашених” ученика му је рекао да то, ипак, није за продају.

Патријахално Ужице између два светска рата
Патријахално Ужице између два светска рата
Патријахално Ужице између два светска рата
Патријахално Ужице између два светска рата