Перо Бакић, најбољи ортопед међу ужичким опанчарима

1503
Млади Перо Бакић у време кад је открио свој таленат
Млади Перо Бакић у време кад је открио свој таленат

И дан данас кад неко угане ногу, руку или га притегне бол у леђима Ужичани се сете опанчара Пера Бакића. Лично га још памтим, обучен по „народски“, са обавезном шајкачом, прслуком и панталонама рајтознама (јахаће панталоне), опанцима са носом и каишевима које су опасивали везене чарапе, црвен у лицу, младолик, насмејан. Стално је негде журио. Кућа му је била ту на узвишењу некадашње 7. Јула, данас Маге Магазиновић, и Студеничке и већина Ужичана је знала где је кућа „за недај боже“… Перова опанчарска радња у послератном времену налазила се у близини некадашње Зелене пијаце, преко пута кафане „Зелени пијац“, тј. ковачке радње браће Антонијевић, познатијих као Пујдовци. Пред Перовом радњом веома често су се могла видети волујска кола са постељином, у којима су довозили некога повређеног да му Перо помогне. У време пољских радова повреде су биле честе. Падне са стога док дену сено, или са стабла док се креше лисник за зиму, секу дрва за зиму, убира летину, тресу шљиве или беру јабуке и крушке. И за све те повреде, ту је био Перо у опанчарској радњи.

Али, колико се сећам, најчешћи Перови пацјенти су била ужичка деца која су у својим играма претеривала у храбрости. Да ли су пала са неке стене да би узбрали цвет, или са дрвета док су сакупљали птичија јаја, са неке воћке или поломили прсте шутирајући тешку крпењачу, увек је био ту „чика Перо“ да помогне. У том времену патријахалног васпитања, ужички клинци би често ишли код Пера пре него би родитељи сазнали за повреду, јер би најпре добили батине због несташлука, па тек онда би их водили… Мој отац Влајко није примењивао то патријахално васпитање кад су повреде биле у питању. Одмах би ме одвео код Пера, који би стрпљиво опипао болно место да утврди о чему се ради, па ако је угануће или ишчашење зглоба, враћао би све на своје место, уз мало бола који би убрзо нестао, све се завршавало.

Део Ужица где је била опанчарска радња Пера Бакића
Део Ужица где је била опанчарска радња Пера Бакића

Сећам се, једном га је мој отац питао како је откривен тај његов урођен дар да намести сваки прелом ноге, руке, кључне кости или поломљена ребра, да уганућа и ишчашења отклања на тако једноставан начин. Рекао је, да је кад је био у војсци, открио тај свој дар. Служио је у санитетској чети, и једном док је чистио прашину, случајно је оборио један људски скелет који је служио за очигледну наставу питомцима. Док се све растурило није оклевао, прионуо је на посао и убрзо до најситнијег делића поставио је све на своје место. При томе се није користио никаквим уџбеником ни анатомским атласом. И сам изненађен таквим даром поверио се једном свом другару, после чега се прочуо и почео да помаже онима који су тражили помоћ.

Перо Бакић како смо га запамтили
Перо Бакић како смо га запамтили

Ако је нека тежа повреда, стављао је некакве облоге од јаја и кучине, намазао болно место заитином и стављао облоге, а ако треба и дашчице да се намештено не помери, после чега се могло ићи кући. На преломе других костију стављао је иструган корен од гавеза, који помогне да прелом брже прерасте. Није тражио новац, ако га неко части „руке ради“. Најчешће је помоћ указивао одмах ту у радњи, а кад се несрећа деси у невреме, узнемиравали би га у кући.

Иако је помагао људима, имао је Перо неприлика од ондашњих власти које су тај његов посао проглашавали за недрилекарство. Био је кажњаван, па чак и затваран због тога, али он није могао да одбије оне који су од њега очекивали помоћ. Знао је колико су његове способности и није се упуштао у посебно тешке случајеве. Таквима је саветовао да иду у болницу, где ће се помоћу снимка утврдити да ли је за то потребна хируршка интервенција, нарочито кад се радило о отвореним преломима. У то време живело се спорије, па су и повреде биле лакше, за разлику од данашњице, када људи најчешће страдају у саобраћајним несрећама и настају такве повреде које је тешко санирати без специјализованих установа. Има и данас људи који знају да санирају повреде, прочују се они у народу… Ипак је један био Перо Бакић, који је задужио многе Ужичане, често их спашавају од трајног инвалидитета.