Петар Тешић, ужички новинар од кога се у дружењу учило

280
Са Петром Тешићем 2013. године
Са Петром Тешићем 2013. године

„Био је то човек који је сабирао искуства и у зборницима сећања овековичеио ликове, симболе Ужица, а није написао своју биографију. Петар Тешић је био првенствено Ужичанин, пријатељ. Назвао бих га телефоном и рекао ’Перо пријатељу, где си, нема те?` И он би се убрзо појавио. Сваки разговор са њим је доживљај као најбоља књига, филм.“ Педраг Ковачевић.

Читавог живота, близу седамдесет година, Петар Тешић је писао о другим људима којима се дивио, био им пријатељ и сматрао их поред своје породице истинским вредностима свога живота. И сам сам био један од њих и у дружењу са дивним Ужичанином Пером много тога сам научио о новинарству, Ужицу и Ужичанима.

Рођен је у Ужицу 1936. године, у учитељској породици. Основну школу и Гимназију је завршио у родном граду. На студије је отишао у Београд. Говорио је:

„Студењак је био културно светилиште младих људи који су су, скупљени са свих страна тадашње Југославије, писали, певали, сликали. У мој живот ушетали су најбољи новинари и та страст за истраживачким новинарством одужила је моје студије југословенске и светске књижевности. На Филозофском факултету, мој најстарији брат Владета, био је један од најбољих студената и на њему је започео и завршио своју успешну професорску каријеру. И брат Томислав је доктор наука. Стално су ме подсећали да се обећање родитељима мора испунити и да им дугујем бар чисту десетку за одбрану дипломског рада, који би им био значајнији од доктората моје браће. Обавезу сам испунио, али са закашњењем.“

Млади Петар Тешић на почетку каријере ТВ Београд
Млади Петар Тешић на почетку каријере ТВ Београд

Године 1954, као гимназијалац, написао је књигу поезије „Исповести“. Предговор је написао Љуба Симовић, у то време талентовани средњошколац, данас академик. Петар је за свој матурски рад одабрао тему из делокруга Милоша Н. Ђурића. Срео се са њим у тадашњој „Дрвеној хацијенди“ на ужичкој старој плажи. Тај сусрет са професором коме су се дивили светски аутори у области хеленске књижевности, осећај страхопоштовања и поноса, није га напустио до самог краја живота… Али Петар Тешић није усавршио своју поетику, студије књижевности је искористио за широко образовање, није желео да томе посвети свој животни рад. Радио је као новинар и до самог краја живота је писао новинске текстове свих врста, уводнике, извештаје, репортаже, рецензије, приказе књига, есеје, позоришне и филмске критике…

Радио је на ТВ Београд, из војске у Билећи дошао је у ужичке „Вести“ да одужи стипендију Срезског одбора. У то време „Вести“ су била успешна новинска и издавачка кућа, позната у културним круговима … Рекао ми је у једном разговору о ужичком новинарству шездесетих година 20. века :
„Уређујући новине, а касније и остала издања, трудио сам се да на име „Вести“ не падне мрља. Садржајне вредности и технички квалитет свега оштампаног у „Вестима“ биле с

у“ чували као рођену кућу, постати камен спотицања за дугачије амбиције, ону која гази преко идеала. Отишао сам без поздрава. „

Петар са пријатељима у Великом парку, с лева: Гранде, Мишо Верговић, Љуба Јокановић, Нада Барух, режисер Бране Ћеловић, стоји Петар Тешић
Петар са пријатељима у Великом парку, с лева: Гранде, Мишо Верговић, Љуба Јокановић, Нада Барух, режисер Бране Ћеловић, стоји Петар Тешић

Дружио сам се интезивно са Петром Тешићем од 2010 све до његове смрти. Пратио је моје писање у локаним новинама, фељтоне и чланке о Ужицу и Ужичанима. Одушевио се идејом да се све то у будућности сачува у електронској дигиталној форми и да буде свима доступно на Интернету.

Он је писао књигу „Моји пријатељи, споменици људи“, коју је објавио 2011. године. Све до изненадне смрти радио је на њеном другом делу, где је требала да буде и прича о дружењу самном. Нажалост то се није догодило, ружна госпођа са косом у рукама била је бржа… Ипак остале су његове неисцрпне приче о Ужичанима, којих има много у мојим текстовима. Петар је имао жељу да се и приче из његове ужичанствене књиге нађу на јединственом сајту ужичког незаборава и ту ћу жељу испунити. Међутим, прво сам морао да напишем текст о њему, посебном Ужичанину, Петру Тешићу. У уводу за његову књигу Моји пријатељи, споменици људи, Петар је испод наслова „Увек заједно“ написао:

Кућа Тешића
Кућа Тешића

„Ходајући годинама по Метевишту, Међају и Алексића мосту кроз град преко Крчагова, до Севојна, био сам стрпљив саговорник и пријатељ онима од којих је сазидана на око груба, а у суштини поетична душа ужичке чаршије.
Наизглед обићни лекари, новинари, спортисти, радници, песници, беспосличари вешито забављени неким неодложним послом , аутори горких шала и смехова, нису кандидати за нове називе улица, али јесу заувек живи немир овога града.
Њихове авантуре, патње, болести, смешне љубави, боемија, рад и нерад, радост и бол и начин на који су падали и устајали , одређују Ужичане као посебан српски варијетет. Оно што је свима заједничко је да ни по коју цену нису одустајали од исцрпне мапе животног пута, ма како исходи били неизвесни, понекад очигледно погубне.
Моја почетна замисао је била да ова књига буде збирка књижевних портрета, где ћу ја као наратор, из сенке склапати мозаике њихових живота. То је било немогуће.
Јунаци мога града су својим постојањем исписали животопис Ужица.
А ја сам део тог животопицса.
Литерарним уобличавањем биографија својих пријатеља, исписао сам и онај део сопствене аутобиографије који је настао у нашем суживоту.
У причама о њима, дишем и ја. Слушам, борим се, помажем и помажу ми.
Путујемо. Пијемо. Причамо и ћутумо. Водњику претварамо у вино.
Материјални свет је дељив, на оне који нису савладали животне енигме и почивају на Доварју, Сарића Осоју или неком далеком гробљу и на оне са којима ћу дописивати ову књигу.
Духовни свет је јединствен и у њему нема мртвих. У овом споменару живе они које волим, споменици и људи , једни уз друге.
Где год да су, имена мојих пријатеља уписана су у нашу алеју великана…“