Сретен Петровић је био први ужички кујунџија, касније и сајџија. Имао је кућу у улици Војводе Демира. Отворио је кујунџијску радњу неколико година после великог пожара 1862, када је муслиманско становништво напустило Ужице. Љуба Стојановић је забележио да је на теферичима у Међају кујунџија Сретен Петровић свирао на флаути или водио коло “с прапорцима у штикли“. Био је један од угледнијих Ужичана, који је водио један од ужичких еснафа у коме су биле различите ужичке занатлије. Године 1870, уз кујунџијску, основао је сајџијску радњу под називом “Петровић и Синови”.
Сретен је имао три сина: најстрији је био Риста, средњег Рада и најмлађег Милуна – Мила, који су наставили породичну традицију. Риста је такође био кујунђија, али се посветио кафеџијском и трговачком послу. Држао је у истој сланушкој улици Војводе Демира доста познату кафану “Зелени венац”, коју су Ужичани, због ексклузивности, звали “Монте Карло”. Продавао је сопствену флаширану “Ужичку клековачу“ на велико.
Раде је водио сајџијску радњу 40 година, од 1904. до 1944. Са сајџијским послом наставио је и најмлађ син Миле, који је учио занат у Братислави. Волео је аутомобиле, продавао је и аутомобилске делове, најпре Форда. Био је стасит госпоствен човек. Умро је 1960. године, најпре од туге за сином Сретеном, који је умро у својој 28 години. Сретен је био учитељ, али је радио са оцем у радњи. Данас најстарију ужичку занатску радњу држи негов син, Драган Петровић, са женом Светланом, а његова сестра Љиљана је архитекта у Београду. Драгана и Љиљу Сретенову децу је одгајила и ишколовала бака Милојка, најбоља пријатељица моје бабе, пекарке Маре Ковачевић.
Првог ужичког кујунџију и сајџију овековечио је фотограф Илија Лазић у карактеристичном оделу 1932. године са карактеристичним појасом, ферманом и фесом. Његов портрет дочекује свакога ко данас улази у сајџијску радњу Петровића (2018.), ту на Главној улици преко пута зграде Београдске робне куће, у некадашњем Радишића пролазу, идући према Ђетињи, тј. Омладинској улици.
