Било је то време када је председник ужичке Општине био Петар Антонијевић, време када су урађена два највећа урбанистичка злочина – срушена је “Соколана” и почело уништавање Великог парка.
Камен темељац за градњу спорке дворане поставио је лично Петар Антонијевић, који је био иницијатор и градитељ бране Врутци. Рођен у Пониковици, Учитељску школу и Педагошку завршио је у Ужицу. У политику је ушао рано, као председник омладине на изградњи ауто пута Београд – Ниш, када креће негова муњевита политичка каријера у Савезу комуниста. У два мандата је био председник Скупштине Општине Ужице, када је дао и инцијативу да се изгради нови Хотел “Златибор” од Ужичана прозван “Сивоња”. У његово време је срушено највише делова старога Ужица, када је грађен Дом здравља и друге установе. Иницијатор је и градње спомен обележја “Кадињача”. Био је министар у Влади Србије, где се залагао за развој угоститељства и туризма. Носилац је многобројних комунистичких одликовања. Године 2012, на предлог тадашњег заменика градоначелника Видоја Дрдаревића, постројење за прераду воде носи име по Петру Антонијевићу. Тадашњи градоначелник, Јован Марковић, је рекао: “Петар Антонијевић је био велики Ужичанин, а ово је начин да му се ода почаст. Ми смо привилеговани, јер у време овако великих суша, не патимо од недостатка воде за пиће. Сложили смо се да ово постројење носи име по Перу Антонијевићу, то је израз поштовања и захвалности према њему и његовим сарадницима, али и свим генерацијама радника који су након тога радили на томе да имамо довољно здраве воде за пиће”. После неколико дана открио је спомен плочу са сином Петра Антонијевића, режисером Предрагом Антонијевићем, који се после 20.година вратио из Америке. Да ли је било тако како је Марковић рекао, показала је блиска будућност, када је Ужице остало без пијаће воде.
Петар Антонијевић је камен темељац за спорску дворану у Великом парку поставио 13. фебруара 1974. године. Пројектант је био Спорт пројект Београд, а халу је градило ГП “Златибор”. Ужичани су навикли да имају свој Соколски дом још од 1930. године, у коме су све генерације прошле кроз редовну наставу гимнастике, касније “физичког васпитања”, као Соколи или као чланови ДТВ “Партизан”. У Соколани су одржавана и већина значајних културних догађања. Ужичка Соколана се политичком одлуком нашла на путу прузи Београд-Бар, а делом на простору, како су тада објаснили, где треба да буде путничка станица. Донета је одлука да се “Соколана” мора рушити, иако је било разних других решења. Антонијевић никада није дао уверљиво тумачење зашто је срушен ужички храм спорта и културе. За спорску халу су била могућа три места – за градњу на Царини, Крчагову и у В.парку, условно нову Соколану.
Дворана је на свечан начин пуштена 24. септембра 1975. године. Остатак парка и дворана су били у свечаном руху. Организована је и изложба докумената и фотографија о изградњи дворане, где је све приказано у сликама и бројкама. Од парка је тада “откинуто” више од 5000 метра квадратних. Ипак, током градње дворане је вођено рачуна да опстане функција парка. Остатак парка је касније уништен разним, најпре брзоплетим, политичким одлукама. То су данас већином спорки терени уз које су поређана дечија игралишта и теретане на отвореном, међу ретким дрвећем уз камени кеј Ђетиње.
