Rezervni pešadijski kapetan Radenko Kutlešić rođen je 18. februara 1884. godine u višečlanoj porodici siromašnih dragličkih zemljoradnika Bjeloša i Slavke. Još kao dete, odrastajući uz roditeljske skute, odlikovao se inteligencijom, razboritošću i prirodnom bistrinom, osobinama stanovnika planinskog podneblja. Sve pomenute vrline pokazivao je i u osnovnoj školi, koju je završio u susednom selu Dobroselici. Vojni rok u trajanju od 18 meseci odslužio je 1906/1907. godine u 3. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka.
Sa istom jedinicom učestvuje u svim ratovima od 1912-1918. godine. Smiren i razuman, nisu ga patriotske emocije dovodile u kritične situacije, nije dozvolio da učini nijedan nepromišljen korak. Smatrao je da u ratu nije dovoljna samo hrabrost i junačko srce, morali su se uvažavati i drugi činioci, pre svega sreća. Komandujući vodom u IV pešadijskom puku očinski se brinuo o životu svojih ratnika, ali je istovremeno zahtevao od svoje jedinice da ispuni sve zadatke postavljene od više komande.
Jedan Kutlašićev zanimljiv dijalog sa svojim pretpostavljenim komandantom majorom Despotom Damnjanovićem, vođen u predahu dve borbe na ivenskim položajima, dugo je bio tema razgovora među njegovim drugovima.
– Gospodine majore, hteo bi da nešto kažem, ali nemojte šta zameriti. Ja mislim da ne treba po svaku cenu srljati u smrt. Bolje je nepriteljski položaj osvojiti i posle dva dana, ako će biti manje ljudskih žrtava.
– Jesi li ti, Kutlešiću, došao ovamo da ratuješ ili da vodiš politiku.
– Ma, ja gospodine majore, tek onako velim…
– Ima ko je zadužen da o tome vodi brigu. Vidim ja, Kutlešiću, da od tebe nikad neće postati dobar vojnik. Ti si rođen da budeš kmet u selu, a ne oficir.
Brzo je komandant Damnjanović promenio mišljenje o svom potčinjenom. Na položajima sela Ivena, ratnici 3. čete užičkog puka posmatrali su bugarsku bateriju, koja se na razdaljini od jednog kilometra sporo kretala paralelno sa srpskim položajima. Podnarednik Kutlešić priđe svom komandantu i predloži:
– Gospodine majore dozvolite da sa svojim vodom napadnem ovu bugarsku jedinicu.
– Kako da ih napadneš kad je do njih sve brisan prostor!?
– Ništa ne brinite, sedite i mirno posmatrajte.
– Dobro, Kutlešiću, neka bude, ali ako i jednom ratniku bude falila dlaka sa glave, tebi će faliti glava.
Ostali ratnici posedaše i znatiželjno isčekivahu da vide šta je to Kutlešić smislio. Poslatraju čas bugarsku bateriju čas Radenkov vod koji se prikrada da izvede napad. Neka zloslutna tišina sve više povećava brigu Užičana za sudbinu svojih drugova. Najedared se prolomi strahovit plotun dolinom i odjeknu od okolna brda. Zasuti bombama i puščanom vatrom Bugari zbunjeno zastaju, pogođeni hicima padaju po zemlji. Nastaje lom, lelek i kuknjava. Vojnici vide da su upali u klopku, ali su nemoćni da bilo šta učine. Konji se propinju, njište i kidaju uzde i amove. Padaju mrtvi i ranjeni, neki besomučno jurnuše iz kolone i prevrnuše oružja.
Bugarski vojnici gube kontrolu, nikoga ne vide, a rojevi kuršuma lete im iznad glava. Dovikuju se, psuju i izdaju naredbe, ali kad shvatiše da ne mogu uspostaviti bilo kakav red, krenuše natrag da spašavaju živote. Na položajima Užičana nastaje oduševljenje. Razvoj čitavog događaja posmatrao je i major Damnjanović. Ne krijući zadovoljstvo obrati se ratnicima oko sebe.
– Slušajte dobro šta ću vam reći. Spremniji je moj Kutlešić od svakog oficira u 4. bataljonu.
Posle ovog podviga Radenko Kutlešić je proizveden u čin narednika. U krvavoj borbi na Beloj vodi, major Damnjanović mu poverava komandu nad četom, odajući na taj način priznanje njegovim ratničkim sposobnostima. Nažalost, Radenko nije imao sreće da duže ostane uz svoje ratnike. Već u prvoj borbi na ovim položajima teško je ranjen i odmah prebačen u solunsku bolnicu na lečenje. Bila je to treća rana tokom sedmogodnšnjeg ratovanja, ali srećom sve su bile bez težih posledica.
U njegovom ratnom dosijeu piše da je za hrabrost i požrtvovano držanje, u svim borbama koje je njegova četa vodila, odlikovan Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić, Srebrnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić, Albanskom spomenicom i Spomenicom za Balkanske ratove.
Kad je oružje zaćutalo, Kutlešić se vratio u svoju Draglicu, za koju je sudbinski bio vezan. Kako mu je 1915. godine otac umro, prihvatio se njegovog posla na okućnici od 20 ari, 1 hektaru ziratne zemlje, 2 hektara livade i pašnjaka i 5 hektara neziratne zemlje. Ostatak života proživeo je u srećnom braku sa Vojisavom Đenić, u kome su rođena tri sina: Radosav, Milisav i Milan i četiri kćeri: Radina, Anka, Stana i Dobrinka.
U vojnom dosijeu piše da je živeo časno i pošteno, dostojno najviših ratnih odlikovanja koje je stalno nosio na grudima. Pomagao je sve humane i dobrotvorne akcije. Među desetak dobrotvora, koji su pomogli podizanje spomen česme na Popovoj Vodi, posvećene izginulim ratnicima nekih zlatiborskih opština, uklesano je i ime Radenka Kutlešića. Vitez sa Ivena i Bele vode umro je 1933. godine u činu rezervnog pešadijskog kapetana I klase.
