Ужичанствено са Милошем Познановићем и Зораном Доневским.
У Ужицу нема ни старог, ни младог ко није чуо за некадашњу посластичарницу „Зору“, а и данашње „Зорино унуче“. Кућа у којој је била позната посластичарница, пре рата је била кућа чувеног ужичког трговца Радована Прљевића. У нашој генерацији је позната по посластичарњици “Зора”. Испред радње фотографисао се Драган Доневски, који је са супругом Надом припремао разне посластице за Ужичане. Његови синови Илија , Крсто и Мартин су се такође били посластичари.
Као да сам сада ушао у посластичарницу “Зора”, да се сладим баклавом и лимунадом. Драган и Нада Доневски, власници ” Зоре”, знали су наше поруџбине напамет. Увек љубазни… Традицију Зоре наставља посластичарница „Зорино унуче“, у којој раде Зоран и Мирјана Доневски. Традиција је дуга скоро осам и по деценија. Зоран Доневски наследио је посао од својих родитеља Илије и Божике, а који су опет наследили посао од Илијиног оца Драгана. О историјату своје породице, посластичарском занату и посластичарници Зори је рекао:
“Деда Драган је из Македоније први дошао у Ужице још 1933. године. Те године је на тадашњој Житној пијаци, где се данас налази Хотел „Златибор“, отворио своју посластичарницу, која се звала „Елита“. После неколико година преселили су се и моја бака са синовима Илијом и Мартином. Наставили су успешно да раде као посластичари и после Другог светског рата. На тој локацији је била све до 1952. године. Затим се „Зора“ преселила на главну улицу, на ћошак преко пута некадашње робне куће „Прогрес“ на Тргу. Локација је била одлична, била је свима успут, и онима који живе у центру града, и онима који иду на Пору или на Забучје, или на Алексића мост. Постала је окрепљујуће место, али и место за велике сладокусце. Ко је једном јео укусне баклаве, урмашице, кремпите или шампите, као и сладоледе, стално је после долазио. Колачи су имали посебан укус, а седети на дрвеним столицама за три до четири дрвена стола, и уз све то пити лимунаду или бозу, био је прави ужитак.
Чича Мартин и мој отац су наставили тај посао. Наставили су да праве колаче, пецива и сладоледе по дедином рецепту. Отворили су на ћошку „Зору“, којој је име дао мој деда. Мој деда је волео да ради ноћу, припремао је пецива, а и колаче, и јутра је често дочекивао. Волео је и кафане, па се или с посла или из кафане враћао у зору, па отуда и име „Зора“. У међувремену, од 1952. до 1955. године држали су код гимназије киоск где су се продавали колачи и пецива. И било је у то време још десетак посластичарница у граду, од њих до музеја и на старој аутобуској станици, која је била где је данас Робна кућа „Београд“. Једни од ретких који су опстали из тог доба су моји родитељи, али само зато што су имали квалитет и традицију.
Сестра и ја имамо најраније успомене баш из „Зоре“. Одрастали смо уз мирис разних филова, колача и теста. Цело детињство сам провео у „Зори“. Увек ми је било занимљиво да гледам како нараста тесто, а често сам се играо са тестом. И врло рано сам се укључио у посао. Имао сам 16 година, а моју сестру то није много интересовало. Правили смо, поред колача, сладоледа и пецива, и торте. Правили смо и торте за рођендане и свадбе, само што су тада биле само округлог и четвртастог облика. Данас их правимо различитих облика.
Ту, „на ћошку“, долазили су сви, и деца, и млади и стари, свих слојева. Сви су волели да поједу „Зорин“ колач или зимски сладолед. Знало се у срећно време да када су плате и у Првом партизану и у Ваљаоници, па и у свакој другој фирми, сви су редовно долазили. На тој локацији је била све до 2001. године. Од тада смо моја супруга Мирјана и ја наставили посао, традицију. Променили смо име у „Зорино унуче“. Посластичарница је пресељена преко пута Хотела „Златибор“, где је сада „Сателит“. Наставили смо традицију, све оно је што су моји правили, ми смо наставили, јер не треба кварити тај квалитет, тај бренд и традицију. Нисмо хтели да додајемо нешто. Та урмашица, баклава, кремпита или шампита се и даље прави по истом дедином рецепту. Не треба то стављати у заборав. Одатле, после пуне три године рада се селимо у Доситејеву, изнад Курлагине радње. Ту смо били до 2015. године, а онда смо се уселили у свој локал, где се и сада налазимо. Поред сталних колача, правимо пецива, стандардне кифле, пекмезаре погачице, кифле са сусамом, увели смо рол виршле, рол пицу, сендвиче, панцероте, кифле са кремом и слично. Али, старе рецепте љубоморно чувамо. Ти рецепти се преносе са колено на колено. Деда и баба су правили колаче по тим рецептима из давнина. Долазе нам старе муштерије са унуцима, а ако је неко био дете у време „Зоре“ на ћошку, он данас доводи своје потомство код нас. Смењују се генерације. Зато мислим да сви знају за нас.“
