Vremena se menjaju, danas ne možemo da zamislimo prodavnicu ili trafiku bez velikog broja osvežavajućih pića. Neke stvari su neopravdano nestale i pale u zaborav. Bilo bi lepo imati poslastičarnicu u kojoj bi se služili boza, klaker i kabeza, kako bi i mladi Užičani mogli da okuse ukus detinjstva svojih baka i deka, samim tim i neka druga, prošla vremena…
Da započnem ovu priču od kabeze. To je staro srpsko piće čiji naziv potiče od turske reči kabezo. koja znači sok. Prava kabeza se proizvodila samo u malim sodadžiskim radnjama. Baš kao i klaker, kabeza se prvila od sode vode i šećernog sirupa. Soda joj mu je davala penušavost i davala osveženje. U Užicu između dva svetska rata radile su dve radionice za proizvodnju soda vode. Jedna u kafani “Top”, druga u Hotelu “Sodadžija”, koji je pored kafanskih usluga proizvodio soda vodu za užičke kafane, klaker i druga osvežavajuća pića.
Soda voda je bila jeftino piće i koristila se za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje. Sodadžija je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom, da bi se dobila tzv. soda voda, tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.
Poslednja sodažijska užička radnja koja je proizvodila sodu vodu, bozu, klakere i limunadu bila je radnja Stanka Stanojevića. Radila je do 1999. godine, na tadašnjoj Raketinoj autobuskoj stanici. Tokom decenija trajanja radnje Stanka sodadžije, Užičani kupci klakera, kabeze i soda – vode su se srodili sa Stankom i njegovom radnjom. Postala je deo njihovih uspomena. Svoje proizvode Stanko je je prodavao i na biciklu triciklu, sa transportnom korpom u kojoj su bile veliki komadi leda, a na njima osvežavajuća pića, na utakmicama, vašarima i drugim užičkim skupovima koji su se održavali napolju.
Sećam se klakera Stanka sodadžije. Klaker je ustvari bio prethodnik danas veoma popularnog gaziranog pića Kokte, koju su prvo pravile sodadžije. Stankov klaker je bio bezalkoholno, bistro, osvežavajuće piće, pravio ga je od vode i šećera, a dodatak koji mu se dodavao bojio ga je u crvenu, lila, žutu ili braon boju. Osim boje, dodavao se i ukus koji bi trebalo da podseća na jagodu, višnju ili neko drugo voće. Do šezdesetih godina dvadesetog veka, bio je jedno od retkih osvežavajućih pića koja su se mogla kupiti u Užicu. Tradicionalno se prodavao u staklenim flašama od 2 decilitra sa porcelanskim poklopcem sa gumom radi dihtovanja i sa žičanim držačem. Neke boce su u sebi imale i stakleni kliker, pa otud i naziv klaker. Stankova radnja se nalazila na Raketinoj autobuskoj stanici, tu gde je danas parking beogradske robne kuće. Kad je preseljena preko reke tada je preseljena i Stankova sodadžijska radnja. Bio sam se sprijateljio sa komšijom Stankom, svratim sednem u radnju, popijem hladan klaker i ispričam se. Davao mi je boce sa sodom bez kaucije kada sam sa društvom u mom dvorištu, dole niže u Omladinskoj ulici, pravio sedeljke uz hladan špricer. Ostao mi je u najlepšem sećanju kao i njegovi proizvodi.
