Времена се мењају, данас не можемо да замислимо продавницу или трафику без великог броја освежавајућих пића. Неке ствари су неоправдано нестале и пале у заборав. Било би лепо имати посластичарницу у којој би се служили боза, клакер и кабеза, како би и млади Ужичани могли да окусе укус детињства својих бака и дека, самим тим и нека друга, прошла времена…
Да започнем ову причу од кабезе. То је старо српско пиће чији назив потиче од турске речи кабезо. која значи сок. Права кабеза се производила само у малим содаџиским радњама. Баш као и клакер, кабеза се првила од соде воде и шећерног сирупа. Сода јој му је давала пенушавост и давала освежење. У Ужицу између два светска рата радиле су две радионице за производњу сода воде. Једна у кафани “Топ”, друга у Хотелу “Содаџија”, који је поред кафанских услуга производио сода воду за ужичке кафане, клакер и друга освежавајућа пића.
Сода вода је била јефтино пиће и користила се за уклањање симптома јаке киселине у стомаку, прављење шприцера итд. Сифонске боце су се користиле по више пута, и кад би се испразниле носиле се код содаџије на поновно пуњење. Содаџија је под притиском обогаћивао обичну воду угљен-диоксидом, да би се добила тзв. сода вода, тј. газирана вода. Укус такве воде је био веома сличан данашњим јако газираним киселим водама.
Последња содажијска ужичка радња која је производила соду воду, бозу, клакере и лимунаду била је радња Станка Станојевића. Радила је до 1999. године, на тадашњој Ракетиној аутобуској станици. Током деценија трајања радње Станка содаџије, Ужичани купци клакера, кабезе и сода – воде су се сродили са Станком и његовом радњом. Постала је део њихових успомена. Своје производе Станко је је продавао и на бициклу трициклу, са транспортном корпом у којој су биле велики комади леда, а на њима освежавајућа пића, на утакмицама, вашарима и другим ужичким скуповима који су се одржавали напољу.
Сећам се клакера Станка содаџије. Клакер је уствари био претходник данас веома популарног газираног пића Кокте, коју су прво правиле содаџије. Станков клакер је био безалкохолно, бистро, освежавајуће пиће, правио га је од воде и шећера, а додатак који му се додавао бојио га је у црвену, лила, жуту или браон боју. Осим боје, додавао се и укус који би требало да подсећа на јагоду, вишњу или неко друго воће. До шездесетих година двадесетог века, био је једно од ретких освежавајућих пића која су се могла купити у Ужицу. Традиционално се продавао у стакленим флашама од 2 децилитра са порцеланским поклопцем са гумом ради дихтовања и са жичаним држачем. Неке боце су у себи имале и стаклени кликер, па отуд и назив клакер. Станкова радња се налазила на Ракетиној аутобуској станици, ту где је данас паркинг београдске робне куће. Кад је пресељена преко реке тада је пресељена и Станкова содаџијска радња. Био сам се спријатељио са комшијом Станком, свратим седнем у радњу, попијем хладан клакер и испричам се. Давао ми је боце са содом без кауције када сам са друштвом у мом дворишту, доле ниже у Омладинској улици, правио седељке уз хладан шприцер. Остао ми је у најлепшем сећању као и његови производи.
