Posleratne užičke nove godine

706

„Čekao je ili ne, Nova godina će doći te doći, a stara će nekome biti ružna ili lepa“ Zoran Domanović

Tito sa svojim bliskim saradnicima i prijateljima
Tito sa svojim bliskim saradnicima i prijateljima

Pre Drugog svetskog rata običaj dočekivanja Nove godine dosta se razlikovao od od posleratnog. Po ugledu na svet i Srbi su počeli dočekivati Novu godinu 1. Januara, a da nisu smeli srpsku Novu godinu. Neki su se iz inata, krijući svoju nameru okupljali 14. januara. Ilegalno, kao da su neka stranka koja protivila novoj vlasti. A Srbi ko Srbi, čim zabiju koju više, što se obavezno dešavalo, jer kako bi to srpsko slavlje bilo ako se ne popije i pojede i u ponoć počnu da se grle i ljube i čestitaju jedni drugima neznano šta. Nešto i romore jedni drugima, ljubeći se tako, daleko od ušiju konobara i šefa sale. Poznato je da je UDBA imala najviše doušnika baš među konobarima i u Užicu, jer su isti najlakše mogli čuti šta govore ludi i pijani Srbi protiv vlasti i države i ko je sa čijom ženom, kao i ko je mazno državne pare.

Što se tiče Užičana, posle brojnih priča starih Užičana koje sam slušao 40 godina i svog značajnog kafanskog iskustva, Užičanin se najlakše i najmekše raskravi u kafani, i tu kaže što na drugom mestu ne bi nikada rekao. I ne samo to, uz šegu sklapa i rastura brakove, vodi poslove, piše pesme i romane. Naravno Era, čija je glavna osobina, da ne priznaje autoritet, ne priznaje tu u kafani psuje vlast, a često i Boga.

I tako, u to posleratno opasno vreme, kafane u Užicu su na dan dočeka pravoslavne Nove godine zatvarane sa prvim mrakom, da ne bi kome palo na pamet da taj „običaj“ srpske buržuazije oživljava. Nova godina 1. januara zvanično je proglašena državnim praznikom zakonom o državnim praznicima iz 1955. godine, dok je u prethodnom zakonu iz 1929. godine bila verski katolički praznik.

Na dočeku Nove godine u kafani "Pariz" 1949.
Na dočeku Nove godine u kafani “Pariz” 1949.

Zajedno sa propagandom i prinudom u toku nekoliko posleratnih godina, proslavljanje Nove godine je dobrim delom zamenilo tradiciju proslavljanja verskog praznika – Božića i ustalilo se kao pravi narodni praznik. Deda Mraz je bio nepoželjan u prvim godinama socijalizma, ali je posle masovno prihvaćen.

Od kako znam za sebe, Nova godina je najveći praznik na “našim” prostorima – od SFRJ, pa do današnje Srbije. Nova godina je kao jugoslovenski praznik bila bitan deo u procesu transformacije društva, u kreiranja novog čoveka socijalizma i stvaranja osećaja pripadnosti zajednici svih stanovnika Jugoslavije, bez obzira na veru i naciu. Njeno proslavljanje je potisnulo tradiciju verskog praznika Božića, i tako je Nova godina vremenom postala pravi narodni praznik.

Tito je godinama organizovao svečane proslave za svoju porodicu, prijatelje, najbliže saradnike, a pored toga je šetao gradskim ulicama, vozio se gradskim prevozom, posećivao javne skupove, tada je i običan svet imao priliku da Predsedniku čestita Novu godinu.

Doček Nove godine u Hotelu "Zlatibor 1951. prvi s desna Dojčilo Milanović
Doček Nove godine u Hotelu “Zlatibor 1951. prvi s desna Dojčilo Milanović

U Užicu se nova „Nova“ godina proslavljala od obdaništa pa do preduzeća i frontovskih organizacija, AFŽ društva, klubova penzionera, boraca i invalida NOP-a, invalida rada, obnove i izgradnje. U dečije vrtiće su dolazili, umesto Božić Bate, neki Deda Mrazevi sa dalekog Severa na sankama koje su vukli Irvasi, donoseći pune vreće igračaka, slatkiša, poneku knjigu ili slikovnicu, a deca su pred roditeljima pokazivali šta su naučili, uz obavezno slikanje sa Deda Mrazom za uspomenu. Kući se kitila jelka i ostavljali pokloni za porodicu. U fabrikama i drugim radnim organizacijama sindikat je organizovao dočeke Nove Godine obično u salama menze i radničkim domovima gde se, uz skroman dekor, a bogatu trpezu, čekala ponoć, da se u minut do dvanest ugasi svetlo i krenu čestitanja, uz posipanje konfetama za tu priliku ištancovanim mašinama za bušenje akata. Kape su bile obavezan deo garderobe, hartijane, u obliku fišeka, sa nalepljenim zvezdicama ili mornarski kačketi od guverirane hartije. Ponekad je to više ličilo na maskembal nego na svečanu večeru na kojoj se dočekuje Nova godina. A Nova godina je dolazila u liku mlade i lepe devojke, sa lentom na grudima na kojoj je bila napisana nastupajuća godina i čarobnom palicom u rukama, da može da ispuni sve želje. Godina koja odlazi predstavljana je kao ružna starica bez obzira na to kakva je bila. Užičani su se radovali onoj što dolazi, ne znajući šta stvarno donosi, a zaboravljalo se i ono što je ulepšavalo život i činilo ga srećnijim.

Nova godina se uglavnom dočekivala van kuće. Nije bilo televizora koji su promenili šezdesetih mnogo toga u životu Užičana, pa se čekao povod za druženje i sastajanje. Bila je to prava prilika da se sklope nova poznanastva, koja su kasnije postajala i više od toga, a pripreme su bile ozbiljne, počev od izbora gde će to biti, i s’kim i kako izgledati na dočeku.

U to vreme malo je ljudi imalo elegantnu večernju odeću, parna odela ili večernje haljine, bilo je to vreme obnove zemlje, malo je čega luksugnog bilo u prodavnicama, a ako ga je i bilo, bilo je preskupo. Mladi su ipak bili puni optimizma i srećni u svakom pogledu, tako da su i u najskromnijim odelima ili rasparnim delovima odeće, pa i crnim školskim keceljama, sa belim kragnama, izgledali svečano i zadovoljno. Gledam stare fotografije, nekome je majka isplela sa „V“ izrezom, džemper elegantan sa belom perlon košuljom i pletenom crnom kravatom, uz „duz“ pantalone i cipele „šimike“. Nekadašnji mladi Užičani su umeli da se lepo obuku tih pedetih godina koje su bile stegnute nestašicom i odricanjem.

Braća Muline, Vojo bubnjar i Slobo bas gitara, Miloš Broćić klavijature, pevač Vlade Mršević, doček nove 1964. godine u Domu JNA
Braća Muline, Vojo bubnjar i Slobo bas gitara, Miloš Broćić klavijature, pevač Vlade Mršević, doček nove 1964. godine u Domu JNA

Izbor mesta za doček je bio veliki. Moglo se dočekivati u Gimnaziji i u Učiteljskoj školi, gde su svirali Sirča, Broćić, Miko Perišić, Aco Model, Milan Cigo, Mošo Kumrić, Gajo Popović, Srećko Nikolić, Vanja, Jure, Bato Jezdić, Crni, Stevo Zarić, a pevali Milanova sestra Anka, sestre Babić – Bojana i Svetlana, Radmila Burlić, Lela Ristić, Rajko Đurić Šlager, Braća s Kuke, Vlade Mršević, Đuro Pevač… Kafane su sve od reda imale svoje goste. Rezervacije su se teže dobijale u hotelima „Zlatibor“, „Palas“ ili „Pariz“, dok Gradska kavana nije preuzela primat, a nešto niži rejting su imale „Breza“, „Kongo“, „Džakarta“, „Zaliv svinja“ (restoran „Plaža“), ili „Port Said“. Dom Armije je bio za privilegovane. Vojna lica u svečanim uniformama i poneki civil ako je imao člansku kartu. Bez parnog odela, obavezne kravate i večernje haljine nije se moglo ući. Orkestar Doma JNA u punom sastavu, pod dirigentskom palicom Slavka Buzurovića, svirao je orkestar igre, nacionalna kola, „Od Vardara pa do Triglava“, uz obavezno kozaračko kolo i crnogorsko oro. Za one koji nisu obezbedili mesta za doček u restoranima, Bioskop „Partizan“ imao je dupli program. Uz odabrane filmove, i tu je bilo zabavno, a između dve projekcije se, na pauzi, moglo kod tetke Milke kupiti sok, sendvič ili kolač, pa sačekati sledeću prestavu.

Ostali su za pamćenje dočeci novih godina kod prijatelja ili školskih drugara, koji su za to imali uslove. Tu su se sastajali poznanici još iz detinjstva, školske drugarice, često simpatije, pa i prve ljubavi, pa se provodila novogodišnja noć za pamćenje. Nije bilo kokakole, bila je kokta i sokovi koje su pravile bake i majke, a alkoholno piće retko, prva čašica u životu. Trpeza je bila bogata i raznovrsna jer su u njenoj pripremi učestvovali svi toliko kolko je ko mogao.

Brolove "Ere" sviraju za novogodišnji doček u Gradskoj 1978. godine
Brolove “Ere” sviraju za novogodišnji doček u Gradskoj 1978. godine

Kad prođe ponoć, izlazilo se na ulicu u hladnu zimsku noć na nove susrete i druženja na nekim drugim mestima. Ako je bilo snega i leda, išli su na noćnju vožnju sankama i bobovima, radosno nastavljajući započetu novogodišnju noć, često dočekujući jutro, ali bez umora zbog neprospavane noći. Zadovoljni i srećni, opijeni mladošću, čežljivo su čekali drugi dan da predhodno provedena noć nije san i da znači početak nove idile ili ljubavi koja je neke vezala za ceo život. Kako je rastao standard, a posebno dolaskom televizije u užičke domove, polako se gubio kult novogodišnje noći. Postali su aktuelni novogodišnji aranžmani od nekoliko dana na moru ili planini, drugi su ostajali kući uz televizor i novogodišnji program, u krugu porodice i komšija. Gledaju ponuđeno uz bogatu trpezu… Već sutradan zaboravili bi tu noć, koja se nije mnogo razlikovala od svake druge. Ako su roditelji otišli u vikendice, deca su ostajala da za društvo organizuju žurku. Takva je bila i moja generacija. Još pamtim lepe uspomene sa tih žurki, koje su obeležile jedno vreme i jednu mladost s kraja šezdesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka.