Ужице је коначно ослобођено у јануару 1945. Културна група команде мења назив у “Окружна културна група”, али је и даље организована као војна јединица. Окружном културном групом је руководио Драгољуб Јовашевић у просторији у Соколани.
Крајем јануара 1945. у ужичком биоскопу “Колосеум” је одржана оснивачка скупштина Радничке културне групе. Тада узимају име народног хероја Алексе Дејовића, који је рођен у Севојни 1920. године. Био је политички комесар Друге пролетерске Бригаде. Умро од последице рањавања и исте 1943. проглашен међу првима за народног хероја. Тако радничка културна група постаје Културно уметничко друштво „Алекса Дејовић“.
Пробе држе у некадашњем биоскопу “Колосем”, који ускоро добија име “Златибор”. Изостанак са пробе мора да се правда, а чланство већином гласова одлучује да ли је оправдано. На пробама седи и Добривоје Баја Видић, секретар окружног комитета Партије и контролише да ли је критика и самокритика на висини. Трећег фебруара приређује се први вокални концерт после ослобођења. На програму су: Молов, Славенски, Мокрањац, Тијаровић, Мац, Сметана. Доживљавају велики успех, и добијају наређење – сви са камионом, заједно са клавиром, у културну мисију у Пожегу, Чачак, Ваљево, Врњачку Бању.
У свим секцијама ради Драгољуб Јовашевић Јоваш. Ужичанима је остао у сећању “незаборавни дочек нове 1946. године” у Соколани, која је тада била истински спорско-културни центар. Програм је изведен под насловом “Велики фестивал”, у коме су учествовала сва три друштва. Са овим програмом гостују у Сарајеву, где су остали неколико дана. Наступају у Дому армије, позоришту, фабрикама… многи учесници су годинама причали о томе.
У августу 1946. имају концерт у Дому армије, који је тада одржан у Учитељској школи, данашњој Основној школи “Душан Јерковић”. Изводе: Чејковског, Вердија, Биничког, Христића…
Друштво “Алекса Дејовић” напредује и држи програме на радним акцијама. 1948. године постају појам у културном животу Србије. Тада Ужице постаје Титово. 7. јанура, у Титовом Ужицу одржава се Словенски фестивал. У „Вестима“ пише:
“Градска омладинска културна група у Титовом Ужицу одржала је у недељу 12. јануара оснивачку скупштину, на којој је донета одлука да се формира омладински културно – уметничко друштво, које ће носити име “омладинског првоборца – радника Радоја Марића.”
“Јоваш је по грађи био витак висок, са бујном гргуравом косом, ‘музички тип’, Умео је бити пријатан и близак, али врло нервозан и неконтролисан, нарочито онда ако се ‘киксне’ и хор не искаже оно што се од њега очекује. Као диригент био је ненадмашан: дириговао је рукама, очима – једном речју, целом својом фигуром, да би на крају трећег извођења био сав разбарушен, знојав и скоро исцрпљен. Публика га је изузетно примала и топло поздрављала, а врло често је морала певати на ‘бис’.” Сећао се тадашњи хорски певач с Росуља, Милан Караклајић Кара.
Драгољуб Јовашевић је рекао:
“Најпре је тај наш програм гледала и слушала комисија Централног комитета народне омладине Србије на челу са Мирославом Чангаловићем. Он су нам дали визу за Сарајево. У Сарајеву 26. марта 1946, извели смо концерт песама и игара народа Југославије у Дому ЈНА, само за званице. Ту је била цела влада Босне и Херцеговине, па совјетски генерали и остале личности. Друго вече приредили смо концерт на Мариндвору за грађане Сарајева. У тамној сали засвирале су фанфаре, а онда осветљени на позорници пет омладинаца са заставама и трубама. Пет застава словенских држава, пет ношњи словенских људи… Ансамбл од око 80 омладиаца, омлдинки и пионира почео је извођење “Већери словенске игре и песме”… Један део групе учествовао је на свечаним приредбама у Загребу у оквиру III конгреса Народне омладине Југославије. Тада су добили награде и признања ови ужички омладинци од Окружног одбора народне омладине: Ацо Богдановић, Милутин Чолић, Вера Докић, Милена Бошњаковић, Славко Вукосављевић”. Уствари, тада је оформљен сценариј свих прослава које ће деценијама бити присутне у животима Југословена. У њима ће Ужичани предњачити разним прославама и усталити се са манифестацијом “Ватре ужичке републике”.“
У новембру 1948. У Београду је одржан Први фестивал Народне омладине Југославије. Хор друштва Радоје Марић наступа у Коларчевој задужбини и у другим београдским дворанама, гостује десет дана. Последњег фестивалског дана Радио – Београд јавља:
“Одлука жирија за хорове: – Трећа награда додељује се хору Омладинског културног друштва “Радоје Марић” из Титовог Ужица…“
Најзаслужнији за овај успех је био Драгољуб Јовашевић, учитељ који је тада водио чак пет ужишких хорова. Ко је тај сигурно најуспешнији хоровођа у историји Ужица? Од оснивања Учитељске школе у Ужицу, велики број њених ученика су били Чачани. Један од њих који је дошао 1936. године да изучи за учитеља, био је Драгољуб Јовашевић Јоваш. Све што је радио у животу било је везано за музику, а највише је радио са хоровима. У другој години учитељске дириговао је хором школе. У време “Ужичке републике” је радио са партизанском културном четом, али пре свега са партизанским хором. Када су се партизани повукли, пре битке на Кадињачи, јер су немачки војници ушли с друге стране у Ужице, Јоваш остаје у Ужицу где је предавао певање у основној школи. У току окупације оснива дечији црквени хор. Овај хор сваке недеље наступа на галерији ужичке цркве Св. Ђорђа. Певао је пригодне тропаре и учествовао у литургији.
После рата Јоваш је један од најваћнијих музчара у свим поменутим партизанским манифестацијама. Предаје музику у Учитељској школи, где формира и хор школе са 120 певача. Овај хор постаје један од најпознатијих у то време у Србији, јер је на крају године ишао на турнеје по градовима где су постојале учитељске школе. Јоваш није радио само са школским хором, радио је и са два градска ужичка хора, са хором синдикалног КУД-а “Алекса Дејовић” и омладинског КУД-а “Радоје Марић”. Често су гостовали са хоровођом Драгољубом Јовашевићем на страни. Хор ужичких пионира такође је водио Јоваш, који је наступао на Радио Београду. То је тада био већи успех него данас гостовање на телевизиским мрежама.
Драгољуб Јовашевић је до 1952. године био у Ужицу. Његов рад настављу два музикална ужичка просветара, Раде Познановић и Милеко Ђурић, познат и као ужичка фудбалска легенда. Јовашевић одлази у родни Чачак, где такође ради са хоровима и предаје музику у основним школама, музичкој школи, ради и као музиколог скупљајући народно стваралаштво. Основао је хор Жичке епархије. Поред тога је, радећи са омладином, открио многе таленте. Захваљујући њему многи Ужичани, а касније и Чачани, постали су славни: Александар Веселиновић оперски певач, Драган Лаловић балетан, Љубица Буба Докић примабалерина. Свакако је највише постигла Радмила Васовић – Бакочевић, као примадона Београдске опере и професор на факултету музичке уметности у Београду.
