О догађањима у рату не волим да приповедам, тужне су то и потресне приче. Најпотресније у историји малога града. И тада се у Ужицу свирало, певало, највише да се окупатор забави. Због тога већина ужичких цигана музичара са Царине није завршила у логорима…
Партизани су ушли у полусрушено Ужице у првој години рата. У Ужицу је фомирана Културно уметничка група Команде ужичког војног подручја. Окупљали су се добри певачи, увежбавали хорске песме. Немачки војници се враћају. Ужичани организују збег на Варду. Ту овај новоформирани хор пева партизанске песме. То би могао бити почетак послератног аматеризма у Ужицу. Када се рат заиста завршио, дању вежбају, а увече дају представе са циљем да подигну морал и смање послератне муке.
У граду децембарски мраз, пуно рушевина од бомбардовања, исечени и дигнути у ваздух делови “ћириног” колосека. Мостови на Ђетињи порушени. На ужичким кућама прозори без стакла. Соколски дом оштећен, водовод загађен, нема хране. На позорници карбитне лампе, уметничка група пева, свира, рецитује, сами пишу скечеве, сами режирају. Са извођењем “Казачока” изувају све руководиоце из првог реда “Они нама чизме за игру, ми њима и народу – приредбу”, кажу. На ногама им чарапе, чизме ће обути тек кад се приредба заврши…
Ова културна група, чим је установљен Окружни народно ослободилачки одбор, успева да се избори за свој статус, постају “Окружна културна група”. Сада наступају у обновљеној “Соколани”. На позорници електрична струја и рефлектор. Приредбе из дана у дан, из ноћи у ноћ, можда су више они радили него они који су обнављали полусрушено Ужице, све да се ратно време и несрећа пре заборави.
Вести пишу: “У Ужицу, као у ретко којем граду Србије, влада културни живот. У дворани Дома културе (“Соколани” је веома брзо преправљено име) увек је 2000 посетилаца, гледају “Окружну културну групу”, њихов програм је скоро свако вече, они замењују и биоскоп и позориште. Иду и у околна места и својски се труде да народ заборави ратну несрећу. На Житном пијацу на прослави дана када је капитулирала Немачка, 9. маја 1945, изводе уметнички програм. Око њих је била толика гужва да ни игла не би могла да падне.”
