O događanjima u ratu ne volim da pripovedam, tužne su to i potresne priče. Najpotresnije u istoriji maloga grada. I tada se u Užicu sviralo, pevalo, najviše da se okupator zabavi. Zbog toga većina užičkih cigana muzičara sa Carine nije završila u logorima…
Partizani su ušli u polusrušeno Užice u prvoj godini rata. U Užicu je fomirana Kulturno umetnička grupa Komande užičkog vojnog područja. Okupljali su se dobri pevači, uvežbavali horske pesme. Nemački vojnici se vraćaju. Užičani organizuju zbeg na Vardu. Tu ovaj novoformirani hor peva partizanske pesme. To bi mogao biti početak posleratnog amaterizma u Užicu. Kada se rat zaista završio, danju vežbaju, a uveče daju predstave sa ciljem da podignu moral i smanje posleratne muke.
U gradu decembarski mraz, puno ruševina od bombardovanja, isečeni i dignuti u vazduh delovi “ćirinog” koloseka. Mostovi na Đetinji porušeni. Na užičkim kućama prozori bez stakla. Sokolski dom oštećen, vodovod zagađen, nema hrane. Na pozornici karbitne lampe, umetnička grupa peva, svira, recituje, sami pišu skečeve, sami režiraju. Sa izvođenjem “Kazačoka” izuvaju sve rukovodioce iz prvog reda “Oni nama čizme za igru, mi njima i narodu – priredbu”, kažu. Na nogama im čarape, čizme će obuti tek kad se priredba završi…
Ova kulturna grupa, čim je ustanovljen Okružni narodno oslobodilački odbor, uspeva da se izbori za svoj status, postaju “Okružna kulturna grupa”. Sada nastupaju u obnovljenoj “Sokolani”. Na pozornici električna struja i reflektor. Priredbe iz dana u dan, iz noći u noć, možda su više oni radili nego oni koji su obnavljali polusrušeno Užice, sve da se ratno vreme i nesreća pre zaboravi.
Vesti pišu: “U Užicu, kao u retko kojem gradu Srbije, vlada kulturni život. U dvorani Doma kulture (“Sokolani” je veoma brzo prepravljeno ime) uvek je 2000 posetilaca, gledaju “Okružnu kulturnu grupu”, njihov program je skoro svako veče, oni zamenjuju i bioskop i pozorište. Idu i u okolna mesta i svojski se trude da narod zaboravi ratnu nesreću. Na Žitnom pijacu na proslavi dana kada je kapitulirala Nemačka, 9. maja 1945, izvode umetnički program. Oko njih je bila tolika gužva da ni igla ne bi mogla da padne.”
