Потомци крамара Влајка Р. Ковачевића и трговца Милића Анђушића

1589

Влајко Ковачевић из Доброселице прадед – јунак Јаворског рата с Турцима, касније крамар-киријџија. Оженио се Обренијом из доброселичке породице Маријановића. Оптужен за јатаковање 1898. године, суђено му је Ужицу. Тадашња Обреновића власт, да би стала на пут хајдучији, одлучила је да села групишу. Тако је било из са већином домаћинстава на Златибору. Осуђен је на 3 месеца затвора. Казну издржавао Ужицу у затвору у општинској згради на Слануши (данас Градска галерија). Ту се тешко повредио набовши се на неки шиљати предмет на који је стао голим стопалом. Пустили су га из затвора и убрзо је умро од тровања крви.

Од доброселичког белог мермера из Витомировог рудника споменик прецима на доброселичком гробљу
Од доброселичког белог мермера из Витомировог рудника споменик прецима на доброселичком гробљу

У тадашњем домаћинству у Доброселици Влајко и Обренија су имали између осталог 500 оваца и 19 коња. Обренија Брена Ковачевић, у браку са Влајком, родила је шест синова Раденко, Ранко, Витомир (1888-1959) и Ристивоје (Тихомир и Светозар су умрли у првој, односно трећој години). После Влајкове смрти Брена је продала имовину у Доброселици и преселила се крај Ужица на Пору, где је купила имање, код такозване Стене, на путу за Јелову Гору, па све до Уремовачког потока.

Милић Анђушић је био познати црногорски јунак из Горње Зете. Током једне од битака са Турцима у селу Голубовци нашао је у дупљи маслине сакривено дете, породица му је била побијена, а кућа запаљена. Дете је припадало породици Анђушића и било је Милићев даљи рођак. Милић је дете сироче довео до Мокрогорског карантина. У Ужицу му је сердар Јован Мићић дао име по јунаку који га је спасао Милић Анђушић и предложио да га усвоји богати брачни пар без деце, који су имали кућу на бој на десној обали Ђетиње код Касапчића моста. Касније је њихов наследник – богати трговац Милић Аншушић имао кћер Драгу и Зору. Зора је добила име по мајци која је умрла на порођају. Драга побегла, удала се за Недељка Јовановића, пореклом из Штиткова, који је радио у првом ужичком Хотелу “Орловић”, код Ака Орловића, Анђушичевог кума, и код њеног оца Анђушића, као кучијаш његовог фијакера. Пре је био, како би данас рекли, телохранитељ, јер га је добро наоружан чувао од бројних хајдука током обиласка великих имања на Татинцу и Севојну. Касније, када се оженио Драгом, бавио се рабаџијањем. Током свог заједничког живота имали су шесторо деце, пет кћери и сина: Анку, Десанку, Марију, Софију, Славка и Зору. Милић се био одрекао ћерке јер је планирао да је уда за богатог београдског трговца, али нешто касније је Драги опростио и почео да је материјално помаже.

Прадеда Недељко Јовановић Анђушићев, кочијаш а касније и зет
Прадеда Недељко Јовановић Анђушићев, кочијаш а касније и зет

Прабаба Обренија Брена Ковачевић сина Витомира, који је био је добар ђак, уместо да да у Гимназију, како су сви очекивали, послала је да изучи кифларско-посластичарски занат у Ваљеву. Потом је отворио пекарску радњу заједно са братом Раденком пекаром у ужичкој Доњој чаршији, близу некадашње кафане “Бреза”. У то време на том месту, тада је имао кафану Жарко Мојсиловић звани Јаје. После Балкасних ратова, Витомир је кренуо у Први светски рат и учествовао у егзодусу преко Албаније, пробоју Солунског фронта и биткама за ослобођење. Добио је Албанску споменицу.

Витомир се жени 1921 године Маријом Јовановић, унуком Милића Анђушића, која је тада била запослена у Ткачници (где је почела да ради у 12. години). Предходно, Витомир купује од старог ужичког трговца Луке Ћирњанића плац на коме је био познати извор “Студенац”, још из времена Турака, у Кеској 10, данас Омладинској 28, поред реке Ђетиње, до кога се силазило низ 14 повећих степеница, где је писало: “Забрањено прати веш“. На Студенцу вода је увек била хладна да је суд одмах замагљивао… Ту гради породичну кућу и прву ужичку пекару са парним пећима, која је могла по потреби да испече 15.000 комада хлеба и повећи магацин за брашно са помоћним просторијама и собама за “момке”. Брат Ранко је изучио за поткивача и имао радњу у “Међају”. Најмлађи Ристивоје је тада учио браварски занат. Касније је доживео промрзавање ногу код Краљева, а захваљујући бриги мајке Обреније је прездравио.

Прабаба Драга са сином Славком
Прабаба Драга са сином Славком

Године 1922. Мара и Витомир добијају прво дете, кћер којој Витомир даје име по тада најлепшој ужичанки, храброј Даници, кћери попа Лаза Лапчевића с Ракијског пијаца, која је лечила Ужичане у току епидемије тифуса током Првог светског рата. Даница Лапчевић удала се за ратног јунака из првог светског рата Аца Орловића из познате ужичке породице, унука богатог Ака Орловића, кума Милића Анђушића. Друго дете су добили 1924. године, коме Витомир даје име по оцу Влајку. Треће дете су добили 1929, сина Слободана.

После смрти мајке Обреније, браћа су се изделила, док се Витомир свога дела одрекао… Закупљује локал од опанчара Рада Суботића на главној улици где отвара пекарско посластичарску – радњу на коју називају “Здрављак” (одатле име Гудурићевом Здрављаку). Налазила се преко улице наспрем оне некад познате продавнице “Борово” у данашњем Блоку Ц. У посластичарници је било запослено шест радника, имала је 12 столова са мермерним плочама (из дединог рудника, један од тих столова чувам у викендици на Златибору). Због јединствених парних пећи, ту су били колачи квалитета какви нису могли да се нађу до Београда.

Витомир и Мара са децом 1946. године
Витомир и Мара са децом 1946. године

Марина сестра Анка Јовановић била је учитељица, није се удавала и није имала деце. Десанка се удала у Радивојевиће, у Јазове. Њено најпознатије дете је познати ужички електричар занатлија Миле Радивојевић, који је имао радњу на Зеленом пијацу, испод данашњег Трга. Сестра Софија је била учитељица, удала се за учитеља Мила Лазовића, родом из околине Чачка. Радили су у Првој основној школи “Краљ Петар Први” у којој је њен супруг једно време био директор. Била је цењени активиста у ужичком Црвеном крсту. У браку су изродили четворо деце. Др Мифу Лазовића, имао је две кћери; Милену и Бранку. Живео је у Београду. Рано је напрасно преминуо. Миланку која је била електро инжињер. Родила је кћер Ану архитекту, живи у Београду. Софијина ћерка Драга била је медицинска сестра, није се удавала. Њен син Ђорђе Лазовић у младости је био познати ужички кошаркаш и тренер. Предавао је у Учитељској школи географију и предвојничку обуку. Оженио се са ћерком ужичког сајџије Јанка Кончара, Надом (данас Мина) и у браку су имали 3 кћери: Снежану – угоститељски радник, Драгану и Софију – учитељице. Драгин Син, Славко Јовановић био је светски путник, железничар. Радио до пензије као шеф Ложионице у Ужицу. Није се женио и није имао децу. Живео је у заједничкој кући коју је направио заједно са Лазовићима 1930. године у Омладинској 30. Срушена је кад и Ковачевића кућа 2010. године. На њиховом месту је направљена једна од лепших ужичких пословно стамбених зграда.

Марина сестра Зора удала се за ужишког проту Драгољуба Јоловића, који је пореклом из Бајне Баште. Имали су двоје деце, Мићу ужичког стоматолога и Милицу професорку српског језика. Мића је из себе оставио две кћери, Маријану и Ивану, а Милица у кратком браку је родила кћер Зорицу (живе у Београду). Најмлађа Марина сестра Зора је погинула у кући Радивојевића у Међају током савезничког бомбардовања Ужица 1944. године.

Баба Мара
Баба Мара

На почетку тридесетих година 20. века, Витомир отвара Мари Киоск за колаче и луксузна пецива на углу где је данас Робна кућа Београд према Малом парку, на углу, тада према Хотелу “Златибор”. У овом лепом повећем дрвеном кисоку до кафане је радила “Мара”. Генерацијама Ужичана, нарочито гимназијалцима, су остале у сећању “Марине“ путер кифле.

Мојим деди и баби Витомиру и Мари је добро ишло првенствено због тадашњих великих инвестиција државе у Ужицу, градње Александровог моста, железничких мостова, трасе државног пута прем Златибору и пруге према Вишеграду, прве стамбене ужичке зграде “Железничке зграде” (постоји и данас код бензинске пумпе у Омладинској улици), пруге према Вишеграду. Витомирова парна пекара је снадбевала хлебом већини градилишта у Ужицу и на трасама путева и пруге у изградњи, свим потребним што може да понуди пекарско – посластичарка делатност…

Колико је деда Витомир био напредан у својим размишљањима показује и елаборат за изградњу електричне централе испод куће на Ђетињи која би остваривала пад цевима у самом кориту низ реку, почев од Александровог моста, која би производила 18 киловата струје, који чувам у својој архиви… Није изграђена због приближавања новог рата овим просторима. Деда је набавио и један од првих аутомобила у Ужицу, “Форд” још 1926. године. Невешт као возач, окрњио је један ћошак на “Житном пијацу”, па га је на лицу места продао Малиши Шлању, угоститељу и таксисти, убеђен да је боље за њега да се врати традиционалним чезама.

Витомир и Мара са децом 1946. године
Витомир и Мара са децом 1946. године

На средини двадесетих година 20. века, Витомир се заинтересовао за геологију. Почео је да се бави истраживањима, са статусом овлашћеног аматера. Први је у ужичком крају открио налазишта руде бакра, алуминијума, магнезита, хрома, мермера. Све је то, систематизовано и документовано, сложено у једном сандуку величине метар са метар, оставио ужичкој општини на чување, али је педесетих година прошлога века на Белој земљи приликом спаљивања непотребне архиве уништено. У породици се причало да је то вредело два милиона предратних динара, колико су му Енглези нудили да им уступи документацију, што је Витомир патриотски одбио. За истраживања је био ангажовао и једног професионалног инжињера – геолога. Ту је било убележено, за сваку “штолну”, где је нађена, на чијем имању, време, састав, све неопходно. Он је открио басен белог мермера у Доброселици, који је једно време експлатисан. У Зарожју је открио налазиште гранита квалитета сличном шведском, који сматрају бољим у свету, са структуром сличном металу. Основао је и задругу за рудне и минералене копове. Најзаслужнији је за рудник магнезита на Златибору. У дворишту куће у данашњој Омладинској улици, постојала је шупа у којој је држао узорке руде које је налазио у златиборском крају и у Источној Босни.

Био је енергичан, одлучан човек, засигурно најоброзованији ужички пекар. Био је комунистичког опредељења, тиме се исказао и на фронту, навукаши на себе подозрење команде, бунивши се што се војска храни на једном казану, а официри на посебном. Имао је велику библиотеку, у њој и књиге социјалитичких садржаја. У комунистичкој општини Петра Ћеловића био је један од одборника. Касније није хтео да се као Ћеловић определи за припадност социјалистима, па је заглавио у затвору, где је провео 3 месеца (документ његових сећања се налази у ужичком Народном музеју). За време Другог светског рата те “опасне” књиге је закопао у сандуцима у Буару, код Басуровића, под једном јабуком, али су их радознали сељаци откопали и све “раскупусали”.

Деда Витомир
Деда Витомир

За време Другог светског рата деда Витомир је живео под присмотром. Морао је да се прерушава да би изгледао старији, па је носио штап и стално изгледао погрбљен. Једном је са мојим оцем Влајком, приведен у Гестапо после једне од рација. Спасио их је тадашњи председник општине Андрија Мирковић, са којим је Витомир имао пословне и пријатељске везе. Код њега је куповао намирнице за своју посластичарницу. Отац је запамтио речи које је упутио Мирковићу: “Андро, сад помози, ако можеш!”. Да није могао, сада много тога не би било у Ужицу, па ни овога чланка.

После рата Витомир и Марија су били веома цењени Ужичани, нарочито због дединог комунистичког опредељења. Све што је имао, сем куће у Омладинској, поклонио је држави. То је био и основ за формирање пекарског предузећа Сретен Гудурић, рудника магнезита итд. Витомир се запослио као матичар у општини, решен да зближава људе. Живео је до 1959. године, видно разочаран Титовим режимом. Марија се запослила у продавницу “Чигота”, где је остварила пензију, живела је до 1966. године. Најмлађи брат Ристивоје иде Витомировим путем, своју браварску рању даје држави и у њој радио као “државни мајстор” све до пензије. Оженио се Јелом, са којом у браку није имао деце, али су сретно живели ту на Пори у новој кући, коју је Ристивоје изградио на некадашњем имању мајке Обреније. На кући је необична плоча на којој пише: “Задужбина Првог маја”. Био је један од најпознатијих ужичких ловаца. Познат у кафанама “Бреза” и “Париз” као “Чика Ришћо” међу млађим Ужичанима.

Отац Влајко
Отац Влајко

Кћер Даница се 1950. године удала за официра КОС-а Николу Морачу и родила сина Драгоша. После три месеца по рођењу сина, од тада погубне туберкулозе, умрли су јој и муж и син. Није се више удавала. Радила је до пензије у предузећу за ерозије и бујице. Била је посвећена деци своје браће и својим пријатељима које је стекла током живота са мужем Николом.

Син Слободан је после основне школе наставио школовање у Пули, у железничкој индустријској школи, на одсеку опште грађевине. До војске је радио у Железничкој дирекцију у Чачку, а онда у надзорној групи на изградњи Ваљаонице бакра. Надзирао је изградњу Куле на ужичком Тргу и многе грађевине високоградње у Ужицу. Оженио се са Вером Гавриловић из Пријевора, из околине Чачка, која је завршила Учитељску школу у Ужицу. У браку је имао двоје деце, близанце Ану и Александра. Ана је професор биологије, удата Ђуричић, има две кћери Андријану и Нину. Александар зв. Саша је завршио за електро инжињера. Оженио се са кћери ужичког лекара Поповића, Јасном, која је стоматолог. У браку имају два сина, Витомира и Луку… После живота на Новом Зеланду и у Канади, живи и ради са породицом у Немачкој.

О мом оцу Влајку Ковачевићу у Биографском лексикону Златиборког округа пише: ”(Ужице 1924 – Ужице 1988), професор, спорски радник. Основну школу завршио у Ужицу. Дипломирао је на Државном институту за физичку културу у Београду и на на истом факултету завршио поздипломске студије. Први је у Ужице донео кошаркашку лопту (1950) године. Наставнички рад започео у Учитељској школи 1951, а наставио као професор на Педагошкој академији до 1988. Са ученицима Учитељске школе годинама радио на уређењу спорког терена на стадиону, који је завршен 1960. Ужичани су тај стадион за мале спортове назвали “Влајков стадион”. Учитељска школа је добила спорску салу његовим истрајним настојањем да се будући учитељи морају припремити добро и за наставу физичког васпитања. За будуће учитеље организовао је обуку скијања и пливања. Бројне спортске приредбе, слетови, такмичења, спорски сусрети и надметања у Ужицу нису могли проћи без његове помоћи.

Бавио се са успехом уметничком фотографијом и приредио прву изложбу уметничких фотографија у Ужицу 1960. године. Фотографије је објављивао и у ужичким ‘Вестима’.”

Предраг Ковачевић
Предраг Ковачевић

На ово би се могло додати да се 1951. године оженио са љубави са факултета Вером Савић, ћерком Животе и Ковиљке из Аранђеловаца, која је такође била спорски радник. Радни век је провела у ОШ „Душан Јерковић“. У сретном браку су изродили двоје деце, мене Предрага (1952.) и Нину (1964) учитељицу у ОШ „Душан Јерковић“, удату Јовичић. Предраг има са супругом Љубинком кћер Марију која је завршила менаџмент, а Нина, сина Алексу.

О мени у Биографском лексикону пише (са додатим прилозима за следеће издање после 2006):
“(Ужице, 1952), Новинар, оснивач и власник ТВ 5 Ужице. У родном граду завршио основну школу и гимназију, радио – тв механичарски занат. Професионално се бави новинарством од 1994, када оснива прву приватну телевизијску станицу на подручју Златиборког округа – ТВ5 Ужице, чији је власник, директор и главни уредник (до 2008. године).

Објављивао је текстове у ‘Реч младих’, листу ‘Мај’, различитим омладинским листовима и часописима. У Политикином листу за младе ‘РОК’ објавио је подлистак ‘Корени YU рока’, који је штампан у 100.000 примерака 1986. у време Југославије. То га је сврстало у озбиљније истраживаче YU рок сцене. У ужичким Вестима објављивао је маратонске фељтоне током прве деценије 21. века: у делу ‘Ужички времеплов’: ‘Шездесете’, ‘Седамдесете’, ‘Деветнаести век’. У ‘Ужичкој Недељи’ фељтон: Ужичка поп музика – урбана герила. У истим новинама последњих година писао је редовно колумну “Палестрика упитника’ у којој објављује веома читане есеје. Објављивао је текстове под псеудонимом у Политикином Забавнику. Завршио је рукописе за романе: ‘У долини реке Диостиос’, ‘Споменица’, “Белези” историјске тематике; ‘Трилогија откривања Исуса Христа’, ‘Споменар мудрости’ филозофско – метафизичке тематике.

Награда
Награда

Ужичка ТВ5 је најачи електронски медиј на подручју округа, који је одиграо значајну улогу у информисању грађана токо 78 дана НАТО агресије на нашу земљу. Објавио је 2000 године књигу ‘Локална телевизија, упутство за употребу’. Телевизија 5 се бавила издавачком делатношћу до 2008. Објавила је неколико књига ужичких аутора и прво мултимедијално ДВД издање 2006. у Србији, под насловом ‘Моје Ужице’, које је П. Ковачевић приредио.”

Написао је неколико хиљада рукописа посвећених Ужицу и крају пропраћених са близу 10 000 фотографија. Године 2017. је један од оснивача Удружења грађана “Ужичанствено” и власник интернет портала Ужичанствено. Године 2018. добио је од града Ужица награду за изузетне резултате у раду.“