Kada uminu Prvi svetski rat, vratiše se preživeli Užički vojnici. Da ratuju sa nemaštinom i pustroši, koje rat ostavi iza sebe u užičkom kraju. Sve je bilo opljačkano, putevi uništeni, pruga onesposobljena. U bankama nije bilo para, trebalo je nadoknaditi godine ratovanja. Ratnik Dragutin Trifunović je zapisao u svom dnevniku: “Kad sam otišao u rat ostalo nam je od imovine četiri para volova, pet krava, dva konja, 30 svinja, 120 ovaca, 50 tovara rakije, dva kazana za pečene rakije i dosta žita. A kad sam došao, našao sam jedne volove, jednu kravu, jednu kobilu, jednu krmaču, tri ovce, rakije nimalo, jedan kazan, žita nimalo…”
Užičani često nisu mogli da se sete šta su sve izgubili u toku rata. Pamtili su ljudske žrtve… Najzad, ovaj dugi ratni period je bio završen. Međutim, još mnogo godina će protekli događaji određivati pravac svega što se bude događalo na Balkanu, ali i u novoformiranoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja dobi ime Jugoslavija.
Rat je u Užicu i užičkom kraju ostavio pustoš, materijalna šteta je bila ogromana. Opljačkani, u banakama nije bilo novca, upropašena je većina puteva, na sve strane su se mogle videti posledice ratovanja. Posle izgubljenih osam godina, rešiše Užičani da prvo obnove zanatske radnje. Prvi počeše da rade pekari, blizu 70 pekara. Zbog konkurencije, usluga je bila na visokom nivou. Užičani nisu morali da idu da kupe hleb, ako bi to želeli pekarski momak uvek bi donosio taze hleb do kućnog praga u velikim takozvanim tovarnim korpama. Sa pekarima krenuše mesari, krojači, obućari i opančari… Užičke zantlije, trgovci kafedžije… Užičani su tada bili većinom čestiti ljudi, poštovani od komšija i mušterija. Radili su od izjutra do naveče; po današnjim kriterijumima bili bi “cicije, “stipse”, ”kao da im je guja u džepu”, maksimalno su štedeli, vodili računa o svakoj pari, a tek o dinaru…
Majka Đoka Popovića, koji su imali malu fabriku, i izrađivali vrhunske stolarske proizvode, izjutra dolazila bi do najbliže pekare i iz pekarske furune da uzme žara, da ne bi trošila ni zrno šibice. Ta štedljiva žena, koja je shvatala muku posleratnog vremena, je majka i profesorke Zore Osipov, žene Vaska Vajevića, poznatog direktora užičke Gimnazije. Za razliku od nje, njen sin Đoko, jedan od najkrupnijih Užičana tada, ljudina visine preko dva metra, nije voleo školu, pa ni zanat, živeo je boemski, imao jedan od prvih automobila u Užicu. Živeo je dugo i umro je na gradilištu pruge Beograd – Bar kao blagajnik. Ipak je ostalo nešto od majčinog odnosa prema novcu.
Kako su Užičani bili štedljivi i kako su se organizovali, pričao je Jovo Radović, jedan od sinova Neđa Radovića, vlasnika kafane “Top”: “U kafani su svi pomagali, cela porodica uz kelnera Radovana. Kontrolu nad poslovanjem imao je otac Neđo. Od naplate usluga u kafani, papirni novac je stavljan u fioku, a metalni u drvene čanke. To je uostalom imala svaka kafana. Nedeljom pre podne, obično bi Neđo pozvao sinove, Mihaila, Milorada, Miloša i Aleksandra-Aca, da odvajaju zvečeći novac i slažu u fišeke.”
U tom vremenu, odmah posle Prvoga svetskoga rata su ostali upamćeni mnogi događaji, možda su ovi bili i najzanimljiviji o kojima se i najviše pričalo po užičkim kafanama i sokacima. Dva pobratima Mihailo Projević i Milutin Simović, obojica bravari pre polaska u rat, su se dogovorili, ako Mihailo pogine, da Milutin oženi njegovu udovicu Grozdu. Tako se dogodilo, živeli su u kući koja je bila sa desne strane ulice, do nekadašnjeg Kasapčića mosta…
Dugo nakon Prvog svetskog posle rata pričala se i anegdota o silnome Užičaninu, zvanom Bajko Marin. Taj Bajko Marin je po zanimanju bio stolar, ali kao sin iz bogate porodice nije se stalno bavio stolarstvom, radio je povremeno, kad mu ustreba. Najviše je lovio ribu mrežom, pa i otrovom i odavao se lakim avanturama. Bio je jak čovek i kada se napije voleo je da se pobije. Jednom se Bajko našao na Ubu i upao u kuću jednog seoskog gazde, koji je imao veliko imanje. Predstavio se kao sin užičkog prote, koji je bio na daleko poznat. I oni su ga lepo primili i gostili nekoliko dana. Domaćin je imao lepu šesnestogodišnji kćer, koja se Bajku odmah dopala. I smišljao je kako da je pridobije. Još je dete, ne zna kako da počne. Najzad se doseti: – Slušaj Jelo, švrljao sam po tvom voćnjaku i jeo divne kruške. Takvih nema u našem kraju”. – Je l? – Slatke pa mirišu brate… – Ako možeš ih uzbrati i kad pođeš ponesi koliko hoćeš. Devojče ga pogleda bezazleno i raoznalo. – Berem ja kruške, kad odzgo iz granja pomoli se jedan čovek. Ovakav kao mi… Samo je sav sijao, kao sunce. Ja se uplašim i zapitam: “Ko si ti?”A on odgovori: Ja sam bog… Da, da, ja sam bog, i reci svakom ko hoće može doći da me vidi.- Devojka zaprepašćena. – Hoćeš ti prva da ga vidiš? – Devojka pljesnu o dlanove i viknu: Hajdemo da vidimno boga! Bajko je iskoristio njeu bezazlenost, boga i noć.
Sutradan je on zaprosio Jelu, oženio se njom i doveo je svojoj kući u Užice. A ona docnije kroz smeh pričala kako ju je Bajko prevario. Prvi svetski rat on je proveo u zarobljeništvu u Mađarskoj, a ona je prala prljavo rublje švapskim vojnicima, dobijala malo kafe i šećera. I… nevolja je naterala. Kad se rat završio i zarobljenici došli kućama, on je sve čuo i razveo se. Ona se vratila sa decom roditeljima, a on se propio. Postao je neizlečivi pijanac. Skidao je odelo sa sebe koje mu rođaci i prijatelji poklone i sve davao za rakiju. Jednog jutra našli su ga mrtvog u kafani za stolom. Izgledao je da spava… Jela je svu Bajkovu decu izvela na put.
