Prava braća

386
Ristanović C. Mihailo
Ristanović C. Mihailo

Cvijo i Kirina Ristanović, zemljoradnici iz Rožanstva imali su malo imanja, ali veliko bogatstvo u potomstvu, šest sinova i jednu kćer. Kad je 1912. godine Kraljevina Srbija vršila pripreme da krene u oslobodilačke ratove, pozvala je obveznike da stanu pod steg otadžbine. Cvijo je sa ponosom ispratio svoja četiri najstarija sina, Mirka, Miladina, Mihaila i Milisava. Sa svojom jedinicom, IV pešadijskim pukom, zajediički su prošli kroz sve borbe Balkanskih ratova, kroz vatru drinskog i pakao kolubarskog ratišta, zajedno su osetili sve strahote albanske Golgote, ali i slavu sjajnih pobeda na Solunskom frontu.

U svim vatrenim okršajima imali su po jedno psihičko opterećenje više, osim brige da sačuvaju sebe mislili su i o sudbini ostale braće. Svako je želeo da poštedi brata, da ga zameni na opasnom zadatku, da se žrtvuje umesto njega. Kad je poginuo Miladin, braća su imala motiv više da još hrabrije jurišaju na neprijatelja, želja za osvetom bila je jača od nemačkih bunkera i bugarskih bajoneta.

Na kajmakčalanskim položajima 2. četa, 1. bataljona, IV pešadijskog puka kapetana Čedomira Zaharića danima je bila izložena ubitačnoj vatri sa dobro utvrđenog bugarskog položaja, posebno ih je satirao jedan dobro kamufliran mitraljez. Komandir je bio prinuđen da angažuje svoje najhrabrije ratnike iz specijalne diverzantske jedinice, koji će svojom veštinom i hrabrošću uništiti mitraljesko gnezdo. Prvi se javio Mihailo Ristanović sa svojom desetinom. Kad je doznao da mu brat kreće u akciju, Milisav je dojurio u želji da ga zameni.

– Mihailo, nemoj ići poginućeš. Molim te pusti me da idem umesto tebe.

Mihailo nije dozvolio da mlađi brat ode u tako rizičnu avanturu. Tokom noći pošao je sa svojim ljudima, oprezno su zašli Bugarima iza leđa i sa uperenim puškama na prepad upali u bunker. Zbunjeni neprijateljski vojnici predali su se bez otpora, jedan od njih je molio da ga ne ubiju.

– Ništa se ti, bratko, ne brini. Ne bavimo se mi vašim zanatom, ne ubijamo mi zarobljenike – prekorno je uzvratio Mihailo.

Iste noći pred kapetana Čedomira Zaharića stao je Mihailo i raportirao da je doveo zarobljene Bugare i doneo zaplenjeni mitraljez.

Za ovo i mnoga druga junaštva odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, a za vernost otadžbini Albanskom spomenicom.

Od četiri hrabra brata, najveće odlikovanje je dobio najhrabriji. U ratu je bio teško ranjen, metak mu je prošao kroz obe noge iznad kolena i ostavio prilične posledice, osećao je smetnje prilikom rada i bolove kod promene vremena. Komisija ga je oglasila invalidom i odredila 300 dinara nadoknade.

Rezervni pešadijski narednik Mihailo Ristanović rođen je 1887. godine. Školu nije pohađao, ali je vremenom sam naučio da čita i piše. Pred odlazak u rat oženio se Stanijom Radibratović, koja mu je rodila dva sina: Radosava i Radivoja. Nakon oslobođenja zemlje ostao je da živi na imanju u Rožanstvu. Pored zemljoradnje bavio se i obradom drveta, meštani ga pamte kao odličnog pintora. I ne samo to. Hrabrost pokazana u ratu i najveći orden srpskog Dvora doneli su mu poštovanje i uvažavanje, a kao ugledan čovek još pre početka rata biran je za opštinskog odbornika. Posle povratka iz rata 1918, godine vraćena mu je i funkcija u odboru.

Umro je 1950. godine u Rožanstvu.