Цвијо и Кирина Ристановић, земљорадници из Рожанства имали су мало имања, али велико богатство у потомству, шест синова и једну кћер. Кад је 1912. године Краљевина Србија вршила припреме да крене у ослободилачке ратове, позвала је обвезнике да стану под стег отаџбине. Цвијо је са поносом испратио своја четири најстарија сина, Мирка, Миладина, Михаила и Милисава. Са својом јединицом, IV пешадијским пуком, заједиички су прошли кроз све борбе Балканских ратова, кроз ватру дринског и пакао колубарског ратишта, заједно су осетили све страхоте албанске Голготе, али и славу сјајних победа на Солунском фронту.
У свим ватреним окршајима имали су по једно психичко оптерећење више, осим бриге да сачувају себе мислили су и о судбини остале браће. Свако је желео да поштеди брата, да га замени на опасном задатку, да се жртвује уместо њега. Кад је погинуо Миладин, браћа су имала мотив више да још храбрије јуришају на непријатеља, жеља за осветом била је јача од немачких бункера и бугарских бајонета.
На кајмакчаланским положајима 2. чета, 1. батаљона, IV пешадијског пука капетана Чедомира Захарића данима је била изложена убитачној ватри са добро утврђеног бугарског положаја, посебно их је сатирао један добро камуфлиран митраљез. Командир је био принуђен да ангажује своје најхрабрије ратнике из специјалне диверзантске јединице, који ће својом вештином и храброшћу уништити митраљеско гнездо. Први се јавио Михаило Ристановић са својом десетином. Кад је дознао да му брат креће у акцију, Милисав је дојурио у жељи да га замени.
– Михаило, немој ићи погинућеш. Молим те пусти ме да идем уместо тебе.
Михаило није дозволио да млађи брат оде у тако ризичну авантуру. Током ноћи пошао је са својим људима, опрезно су зашли Бугарима иза леђа и са упереним пушкама на препад упали у бункер. Збуњени непријатељски војници предали су се без отпора, један од њих је молио да га не убију.
– Ништа се ти, братко, не брини. Не бавимо се ми вашим занатом, не убијамо ми заробљенике – прекорно је узвратио Михаило.
Исте ноћи пред капетана Чедомира Захарића стао је Михаило и рапортирао да је довео заробљене Бугаре и донео заплењени митраљез.
За ово и многа друга јунаштва одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, а за верност отаџбини Албанском споменицом.
Од четири храбра брата, највеће одликовање је добио најхрабрији. У рату је био тешко рањен, метак му је прошао кроз обе ноге изнад колена и оставио приличне последице, осећао је сметње приликом рада и болове код промене времена. Комисија га је огласила инвалидом и одредила 300 динара надокнаде.
Резервни пешадијски наредник Михаило Ристановић рођен је 1887. године. Школу није похађао, али је временом сам научио да чита и пише. Пред одлазак у рат оженио се Станијом Радибратовић, која му је родила два сина: Радосава и Радивоја. Након ослобођења земље остао је да живи на имању у Рожанству. Поред земљорадње бавио се и обрадом дрвета, мештани га памте као одличног пинтора. И не само то. Храброст показана у рату и највећи орден српског Двора донели су му поштовање и уважавање, а као угледан човек још пре почетка рата биран је за општинског одборника. После повратка из рата 1918, године враћена му је и функција у одбору.
Умро је 1950. године у Рожанству.
