… Из моје куће Гредељевића, кренусмо нас четворица. Рођена браћа: Јован, Тиосав, Сава и ја, Мијат. Био сам најмлађи, тек сам се био оженио, а моја браћа су већ имала и децу. Не зна се ко је био бржи од нас четворице. Чинило ми се да смо били готови док се удари дланом о длан… Оца нисмо имали, мајка Злата, била нам је све…
… Стадосмо пред њом, мајком Златом. Пољубисмо је у руку. Стегло нам се срце, али видимо њено одлучно лице, без суза, и чекамо шта ће да нам каже… А она ће: „Моји синови, моји соколови, оца немате да вас испрати, али не мари. Ви идете у бој са Турцима. Са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте… Немојте да чујем ружну реч о вама… Не долазите ми покуњена чела! О кући и својим женама не брините, ја сам ту, водићу рачуна о њима…
… Био сам у првој хаубичкој батерији Дринске дивизије. Кретали смо се готово увек уз Четврти пешадијски пук, па смо прошли све оне стазе и богазе којима су се кретали пешаци овога пука…
… Јован, мој брат, био је у брдској артиљерији, а Тиосав и Сава пешаци. Виђали смо се често, и у оном рату с Турцима и после с Бугарима, па и са Аустријанцима. Али, кад смо се повлачили – нисмо знали један за другог.… Кад смо се мало окрепили, одморили и ојачали, опет смо били војска: знао се ред. Али, када сам се најмање надао, разболео сам се, па сам био неко време у болници у Ветеркопу. Из болнице право у битку за Кајмакчалан. Историчари су описали како је то било. Све се то зна, дабоме, али ја ћу вам испричати како сам дошао до једног писма од куће…
… Одем да обиђем топове. Ноћ је, снег… Ближим се шуми, опрезно. Знам, ровови непријатеља су близу, на неколико стотина метара. Наједном, приметим двојицу Бугара. Од оружја имам само бомбе… Наши пешаци су се повукли. Да су ту, лако бих ја. Рекао бих им једноставно да ухвате двојицу Бугара. Овако, шта да радим… Бојим се да ће неки лом да нам направе, па приђем на три-четири корака од њих, дигнем бомбу увис и кажем – предајте се… Они закукаше: „Не, братко, не тепај нас …” Гледам их, млади су, могао бих бомбом да их искомадам, али зашто да то учиним, нису они криви за овај рат, њих су мобилисали и гурнули на фронт као и све нас… Добро, кажем ја, нећу да вас убијем, али – баците одмах пушке… Бацише они оружје и ја приђох да га покупим, а њих двојицу предам лично командиру Светомиру Мирчићу…
… Добро је што их нисам убио. Добро се добрим враћа, мислио сам, и већ следеће вечери био сам у прилици да се уверим у то. Кад сам пошао да обићем топ и нашао да је све у реду, чујем, с друге стране жице, на две стотине метара, глас бугарског војника… Пита за мене, баш по имену и презимену. Никако ми није јасно, откуда зна моје име. Мора да је чуо од војника кад су ме помињали, али није то. „Немој да пуцаш”, каже ми он, „па ћу ти дам писмо… Пишу ти твоји од куће… ”. Копка ме нешто, бојим се да је замка, чују и војници наш разговор… Бугарин каже да су запленили нашу пошту и да је код њих много писама за наше војнике. Месечина је, све се лепо види… Нећу, кажем, не треба ми писмо, а мислим – боже да ли је истина… „Немој да тепаш наше војнике”, каже ми Бугарин, „па ћу ти дати писмо… Ево га, узми…”
… Подигнем се из рова и кренем. Ако ми је судбина да погинем, мислим, нека буде… Дођем близу жице, на петнаестак метара, а Бугарин ми показује коверат… Затим направи грудву и баци је… Мислим: готов сам! Бомба је, сад ће да експлодира! Али, ништа. Узмем грудву, распршим снег, кад оно – писмо… Пише ми мајка Злата. Писмо ишло преко Женеве, преко Црвеног крста. Сад ми је јасно да су Бугари пресрели пошту и запленили је. Машем Бугарину руком и захваљујем се… Хвала му по сто пута. То су биле прве вести од куће… Баш ми се добро – добрим вратило…
… Кад је пробијен фронт, брзо смо стигли до Ужица. У ставу мирно, сва четворица браће нађосмо се пред мајком Златом: сви смо преживели рат.
Мијат Гредељевић има 95 година. Живи у Титовом Ужицу, Загребачка 10. Носилац је четири висока одликовања.
