… Iz moje kuće Gredeljevića, krenusmo nas četvorica. Rođena braća: Jovan, Tiosav, Sava i ja, Mijat. Bio sam najmlađi, tek sam se bio oženio, a moja braća su već imala i decu. Ne zna se ko je bio brži od nas četvorice. Činilo mi se da smo bili gotovi dok se udari dlanom o dlan… Oca nismo imali, majka Zlata, bila nam je sve…
… Stadosmo pred njom, majkom Zlatom. Poljubismo je u ruku. Steglo nam se srce, ali vidimo njeno odlučno lice, bez suza, i čekamo šta će da nam kaže… A ona će: „Moji sinovi, moji sokolovi, oca nemate da vas isprati, ali ne mari. Vi idete u boj sa Turcima. Sa mrtvog ništa ne uzimajte, tuđe ne dirajte… Nemojte da čujem ružnu reč o vama… Ne dolazite mi pokunjena čela! O kući i svojim ženama ne brinite, ja sam tu, vodiću računa o njima…
… Bio sam u prvoj haubičkoj bateriji Drinske divizije. Kretali smo se gotovo uvek uz Četvrti pešadijski puk, pa smo prošli sve one staze i bogaze kojima su se kretali pešaci ovoga puka…
… Jovan, moj brat, bio je u brdskoj artiljeriji, a Tiosav i Sava pešaci. Viđali smo se često, i u onom ratu s Turcima i posle s Bugarima, pa i sa Austrijancima. Ali, kad smo se povlačili – nismo znali jedan za drugog.… Kad smo se malo okrepili, odmorili i ojačali, opet smo bili vojska: znao se red. Ali, kada sam se najmanje nadao, razboleo sam se, pa sam bio neko vreme u bolnici u Veterkopu. Iz bolnice pravo u bitku za Kajmakčalan. Istoričari su opisali kako je to bilo. Sve se to zna, dabome, ali ja ću vam ispričati kako sam došao do jednog pisma od kuće…
… Odem da obiđem topove. Noć je, sneg… Bližim se šumi, oprezno. Znam, rovovi neprijatelja su blizu, na nekoliko stotina metara. Najednom, primetim dvojicu Bugara. Od oružja imam samo bombe… Naši pešaci su se povukli. Da su tu, lako bih ja. Rekao bih im jednostavno da uhvate dvojicu Bugara. Ovako, šta da radim… Bojim se da će neki lom da nam naprave, pa priđem na tri-četiri koraka od njih, dignem bombu uvis i kažem – predajte se… Oni zakukaše: „Ne, bratko, ne tepaj nas …” Gledam ih, mladi su, mogao bih bombom da ih iskomadam, ali zašto da to učinim, nisu oni krivi za ovaj rat, njih su mobilisali i gurnuli na front kao i sve nas… Dobro, kažem ja, neću da vas ubijem, ali – bacite odmah puške… Baciše oni oružje i ja priđoh da ga pokupim, a njih dvojicu predam lično komandiru Svetomiru Mirčiću…
… Dobro je što ih nisam ubio. Dobro se dobrim vraća, mislio sam, i već sledeće večeri bio sam u prilici da se uverim u to. Kad sam pošao da obićem top i našao da je sve u redu, čujem, s druge strane žice, na dve stotine metara, glas bugarskog vojnika… Pita za mene, baš po imenu i prezimenu. Nikako mi nije jasno, otkuda zna moje ime. Mora da je čuo od vojnika kad su me pominjali, ali nije to. „Nemoj da pucaš”, kaže mi on, „pa ću ti dam pismo… Pišu ti tvoji od kuće… ”. Kopka me nešto, bojim se da je zamka, čuju i vojnici naš razgovor… Bugarin kaže da su zaplenili našu poštu i da je kod njih mnogo pisama za naše vojnike. Mesečina je, sve se lepo vidi… Neću, kažem, ne treba mi pismo, a mislim – bože da li je istina… „Nemoj da tepaš naše vojnike”, kaže mi Bugarin, „pa ću ti dati pismo… Evo ga, uzmi…”
… Podignem se iz rova i krenem. Ako mi je sudbina da poginem, mislim, neka bude… Dođem blizu žice, na petnaestak metara, a Bugarin mi pokazuje koverat… Zatim napravi grudvu i baci je… Mislim: gotov sam! Bomba je, sad će da eksplodira! Ali, ništa. Uzmem grudvu, raspršim sneg, kad ono – pismo… Piše mi majka Zlata. Pismo išlo preko Ženeve, preko Crvenog krsta. Sad mi je jasno da su Bugari presreli poštu i zaplenili je. Mašem Bugarinu rukom i zahvaljujem se… Hvala mu po sto puta. To su bile prve vesti od kuće… Baš mi se dobro – dobrim vratilo…
… Kad je probijen front, brzo smo stigli do Užica. U stavu mirno, sva četvorica braće nađosmo se pred majkom Zlatom: svi smo preživeli rat.
Mijat Gredeljević ima 95 godina. Živi u Titovom Užicu, Zagrebačka 10. Nosilac je četiri visoka odlikovanja.
