Било је то 1950. У Ужице је дошао Тито, што је био разлог за велики предизборни скуп. Ужичани су украсили град, такмичили су се ко ће лепше украсити кућу. Слично је било и у предузећима, установама. Главна улица, тада ул. Маршала Тита, шаренила се од великог броја државних и партизанских застава, разних парола, Титових портрета и портрета чланова Политбироа СК КПЈ. У самом центру на некадашњем “Житном пијацу”, сада “Тргу ослобођења”, постављена је огромна партијска државна застава, са такође огромним Титовим портретом, испод кога је писало: “Живео кандидат за срез и град Титово Ужице, маршал Југославије, Јосип Броз Тито, непоколебљиви борац за чистоту Марксизма-Лењинизма.” Митинг је заказан на “Тргу ослобођења”, на некадашњем “Житном пијацу”, а са свих страна Среза слило се скоро 50.000 људи.
Око подне стигао је Тито, у чијој пратњи су били Александар Ранковић, Петар Стамболић, Љубодраг Ђурић. Пред данашњом општином су га дочекали “чланови бироа обласног Комитета, представници масовних организација ЈНА”. Када се појавио на бини на Тргу, маса је хистерично да виче и скандира: “Херој Тито, Тито партија”. Онда је Тито почео да говори. Маса га је пажљиво слушала, често га прекидајући одушевљеним одобравањем. Тито је тада између осталог рекао:
– “Данас другови и другарице, сељаци и сељанке, треба да знате да све оно што даје наш народ иде на стварање све нових и нових народних добара. Сав вишак који је некада ишао у иностранство и којим су се богатили разни милионери у иностранству, а и наши капиталисти у земљи, све то данас иде у капиталну изградњу наше земље. Све је то наше, другарице и другови, то јест ваше и ничије друго. Оним што имамо користићете се ви, то јест садашња и будућа поколења нашега народа. Коме ће бити потребна она фабрика? Њом руководе радни људи и они служе радницима и сељацима. Коме је потребна железница? Потребна је нашим радним људима, сељацима, радницима и грађанима. Све што се данас гради, гради се због потребе нашег радног човека, да би смо стали на своје сопствене ноге, и да не чекамо да нас неко извана помогне.
Кад се ради о изградњи наше земље и индутријализације у њој, треба да занате, да ми данас од истока не можемо више ништа купити, јер су нас они блокирали, и не смеју да нам ишта продају, него нам чак нису дали ни оно што смо платили. Али, доћи ће време када ће нам то вратити (окупљена маса је фанатично и дуго одобравала). Сада се поставља питање, где ћемо куповати и продавати? Хоћемо ли трговати? Хоћемо и тргујемо, јер тргују сви. Ми тргујемо робом, стварима, а не нашом савешћу и нашим принципима. С принципима нећемо трговати (поново маса одушевљено одобрава). Али, пошто немамо сувише злата и долара, ми морамо за оно што купујемо дати нашу робу, бакар, олово, кукуруз, дрво и друге производе.
(…) Хтео бих да вам укажем на једну ствар. Ви сте чули да инфорбировска штампа води већ преко годину дана кампању, како ми продајемо земљу, него чак врши некакву пропаганду да добијамо милионе долара. Лажу, другови и другарице, колико су дуги и широки, како то како каже наш народ (народ се смеје и одобрава). Тражили смо у Америци од оних банака од којих су и они тражили, али нису добили, осим Пољака јер се тамо боје да ће тај зајам пропасти. Тражили смо и ми, али то што смо тражили од прошле године још увек је на дневном реду, јер нисмо добили све. Од међународне банке нисмо добили још ништа, натеже се и затеже. Инфорбиро каже да добијамо зајмове, а америчка реакција кочи, дува у исти рог са Инфорбироом, каже да нам не треба давати зато што ће то сутра пропасти, јер смо ми како каже Инфорбиро, полициска држава. Једном речју, Информбиро и ти амерички и реакционари подупиру нам кућу одозго и пишу свакога дана како смо добили зајмове и поново тражили и – стално и поново тражили. Међутим, у последње време, нисмо ништа тражили, већ смо казали да треба да нам дају оно што су обећали.“
По завршеном збору настало је народно весеље, Све улице Титовог Ужица су биле препуне света. “У Титовом Ужицу никада није било толико много људи. Никада до тада град није изгледао лепше и поносније, но тог дана када је у њиму говорио друг Тито”. Писало је у титовоужичкој “Победи” бр. 41.
