Прво да кажеем од куда кошаркашка лопта уопште у Србији. Вилијам Вилард, представник добротворне организације „Војска спаса“, донео је прву кошаркашку лопту у Србију из Америке 1923. године. У Београд је стигао са задатком да учитеље, наставнике и професоре београдских школа упозна са званичним правилима кошаркашке игре. Када је дошао, добио је за пратњу као преводиоца госпођицу Драгицу Поповић. Било је велико интересовање за ову посету. Вилардовим семинарима је присуствовао велики број заитересованих, који су желели да се упознају са до тада потпуно непознатом игром. У знак велике пажње и посебног пријатељства, Вилард је Драгици, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Драгицина лопта је сачувана до данашњих дана.
На почетку, кошарка се играла фудбалском лоптом и сличним рукотворинама, па је прва кошаркашка лопта направљена по истом принципу као и фудбалска, само већа. Споља зашивени кожни панели са унутрашњом гуменом лоптом на напумпавање. Верзија кошаркашке лопте слична данашњој се појавила 1942. године у Америци.
Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији. Прва комплетна правила кошаркашке игре штампана су у Београду 1924. године. Занимљивост о почетку кошарке у Србији која је објављена у дневном листу „Политика“ од 18. априла 1923. у рубрици „Спорт“: „Спортски Клуб Југославија засновао је одељак за веома популарну игру Баскет-бал. Уверени смо да ће ова лепа игра стећи много присталица међу љубитељима лаких и грациозних спортова, за које нису потребне нарочите атлетске способности. Ова игра, у којој нема суровости, веома је згодна за нежну децу и женскиње“.
Одмах после Другог светског рата у Ужицу су почеле активности на оживљавању спорских друштава, па је већ средином маја 1945. године обновљен рад СД Слободе и њених секција: фудбал, пливање, бокс, стони тенис, одбојка, хазена и скијање. Поред ових спортова код младих је била популарна атлетика, а нарочито масовна је била гимнастика под надзором легендарног Јоже Јехличке. Други спортови су углавном упражњавани по школама где се вршила селекција и избор екипа за школска такмичења јер није било других.
На Липи, тачније у данашњој улици Миладина Поповића, Омладинској и Скободана Секулића клинци су пробацивали лопте кроз некакав обруч окачен на ограду, зид или уличну бандеру. Били су то зачеци кошарке у Ужицу, ту у близини Ђетиње. Године 1947. од дасака узетих с градилишта предузећа “Шарган”, момци из Луњевице, некадашње улице на Липи, данас Момчила Тешића, направили су први кош и поставили га испред Соколане, која је после рата добила име Дом ДТВ “Партизан”.
Све до 1949. кошарка је у Ужицу била скоро непознат спорт, све док први ужички студент ДИФ-а, Влајко Ковачевић, није донео две праве кошаркашке лопте купљене у једном београдском комисиону. У јануару 1950, када је дипломирао, професор Влајко је формирао две кошаркашке секције, једну при Градском гимнастичком друштву, у чијој екипи је и сам играо. Другу је формирао при Спортском друштву „Први партизан“. Исте године кошаркаши Градског гимнастичарског друштва су прешли у Спорско друштво „Слобода“, тако је настала кошаркашка секција „Слобода“. Тада је формирана и женска екипа.
Прва утакмица ове две ужичке кошаркашке секције је одржана 1950. године. Победила је екипа Градског гимнастичарског друштва (20:12). Већина кошаркаша из прве генерације бавила се и другим спортовима. Фудбалом, одбојком, рукометом, стоним тенисом, пливањем. Првих неколико година, кошарка се у Ужицу углавном играла током зиме, на турнирима, а најзначајнији традиционални турнир је био у организацији Кошаркашког клуба “Црвена Звезда” из Београда. У тој првој генерацији ужичких кошаркаша, који су тренирали сами без тренера, уз повремену контролу професора Влајка, истицали су се Ђоко Лазовић, Влатко Глушчевич и Ђорђе Милосављевић.
Поред мушке, кошаркашка секција “Слободе” имала је женску екипу. У њој су претежно играле ученице Гимназије, чланице Друштава за телесно васпитање “Партизан”. У тој првој генерацији ужичких кошаркашица биле су: Драгица Живковић, Вера Александрић, Ружица Баћковић, Ружа Ђуричић, Косара Алексић, Зорица Кутлашић, Дана Константиновић, Љиљана Миловановић, Роса Николић, Верослава Поповић и Светлана Мршевић. И оне као и кошаркаши су саме тренирале.
Године 1953, године кошаркаркашка секција је нарасла у Кошаркашки клуб „Слобода“. Преласком под патронат Ваљаонице бакра у Севојну, почетком 1961, кошаркашки клуб је променио назив у КК Севојно. Године 1972. је променио име у КК Ракета, након преласка у СД „Ракета“, а већ 1976. у КК Први Партизан (СД „Први Партизан“), које је задржао до 1991. године.
Пионири кошарке у Ужицу били су: Влајко Ковачевић, Ђоко Лазовић, Влатко Глушчевић, Зоран Јовичић, Драгослав Мелентијевић Малац, Трцан, Смиља, да би им се касније придружили они нешто млађи Кокан Боровић, Цале Глушћевић, браћа Драган и Рако Суботић, Мића Јоловић, Лазо Глобус, Томо Дикан, Турунџила и многи други заљубленици у кошарку.
Миленко Суботић, ужички прослављени кошаркашки ас и тренер, један је од бољих познавалаца кошаркашких прилика у граду, у периоду од 1963. до 1988. године се сећао да је у првом разреду гимназије играо за кошаркашку репрезентацију школе, да су у то време главни спортови у Ужицу били фудбал, кошарка и рукомет. „Јак ривалитет био је између Учитељске школе и Гимназије. Између зидина Учитељске школе био је отворен терен и ту су се играле рукометне и кошаркашке утакмице, које су имале по две до три хиљаде гледалаца, ђака и људи из града. Учитељска школа увек је била најбоља, и у кошарци и у рукомету, захваљаујући Влајку Ковачевићу. После Јехличке, чувеног професора, Влајко Ковачевић је био један од најзаслуженијих људи за развој спорта у граду. Био је кошаркаш и тренер кошаракаша“.
