Bio je prijatelj moga oca Vlajka. Zajedno su bili profesori u Učiteljskoj školi, cenjeni, legendarni Užičani, u svom vremenu kojih se i dan danas rado sećaju njihovi đaci učitelji, profesori, lekari, direktori, konobari, službenici, penzioneri. Posle smrti moga oca, penzioner Konstantin Petrović je bio moj prijatelj i često svraćao kod mene u Televiziju 5. Ovo je pripovedanje za užički nezaborav o profi Miju…
U kući Petrovića, od oca policijskog pisara, načelnika sreskog i majke domaćice, rodio se sin jedinac. Dali su mu ime Konstatin, ali su ga iz milošte zvali Mijo. Dečačić koji je nosio ime jednog cara i koji je bio potomak policijskog pisara, vaspitavan je u duhu strogih, ali pravednih načela, uz mnogo pažnje i ljubavi. Tokom Prvog svetskog rata Mijovi majka i otac su prešli Albaniju. On kao vojnik, a ona kao član engleske misije čuvene Evelin Avefild. Njihovi putevi su se ukrstili i spojili, u Vladičinom hanu su dobili sina Konstantina, nastavili porodični život u Bajinoj Bašti, gde je profesorov otac i pre živeo, i najzad se skrasili u Užicu.
Mali Mijo, iako mu je očevo zanimanje sugerisalo da postane deo vlasti, to nije želeo, odlučio je da postane učitelj. Smatrao je da je to najlepši poziv na svetu. Kasnije je dogurao do profesora i cenjenog stručnjaka. Pre Drugog svetskog rata, jedna od najuglednijih Učiteljskih škola u Srbiji bila je smeštena u današnjoj zgradi OŠ „Dušan Jerković“.
Svake subote, u Sali Učiteljske škole, održavale su se igranke. Igrala su se srpska nacionalna i gradska kola, klasični plesovi tango, valcer, lanbertvok. Troje, četvoro se uhvate za ruke, pa uz zvuke ritmičke melodije se kreće napred nazad. Na tim igrankama su se rađale prve ljubavi, koje su bile uzrok mnogih uzdisaja, čežljivih pogleda i nesanica. I Mijo je sa nestrpljenjem očekivao subotu, oblačio najlepše odelo, lickao se i sređivao, osvajajući srca mnogih devojaka. Ipak, izabranicu srca svoga i životnog saputnika Milicu, profesorku matematike, upoznao je dok je službovao u Novom Pazaru.
Posle Drugog svetskog rata, po nalogu Ministarstva prosvete, raspoređen je da radi u Novom Pazaru, u gimnaziji. Ubrzo kao preduzimljiv i ambiciozan, postaje osnivač a ujedno i direktor Učiteljske škole. Ali nostalgija za rodnim gradom i roditeljskim domom pedesetih godina ga vraćaju u Užice, gde kao profesor predaje više predmeta u Učiteljskoj školi i u Gimnaziji.
Željan znanja i većeg obrazovanja, završio je Višu pedagošku školu u Sarajevu, na grupi za istoriju i pedagogiju, a potom je stekao i diplomu profesora pedagoške grupe predmeta na beogradskom Filozofskom Fakultetu. Predavao je istoriju, psihologiju, pedagogiju i didatiku, napisao je više priručnika i stručnih radova, bio je profesor i najbolji pedagog.
Kada je generacija po „starom“ programu Pripremnog stepena Pedagoške akademije, pre onog eksperimenta „usmerenog“, upisala srednju školu, imala je, kao i druge pre i posle sreću da im jedan od profesora bude Konstantin Petrović. Višegodišnje druženje sa njim i slušanje njegovih predavanja ostavilo je traga u sećanjima brojnih užičkih generacija. Profa „Mijo Tutula“ je bio vedar, nasmejan, duhovit, tolerantan, posebno pravičan i objektivan, a kao predavač zaista poseban. Kako je imao široko i svestrano obrazovanje njegova predavanja nisu se pretvarala u beskrajne monotone priče i dosadna glagoljenja, već su uvek bila zanimljiva i životno poučna. Đake je fasciniralo što je u školu uvek dolazio besprekorno odeven i doteran. Imao je uglađene i prefinjene manire, koje su se mogli videti u filmovima. Rečju, bio je prijatne i spoljašnosti i duše.
Profa Mijo je i posle odlaska u penziju ostao takav uredan, ljubazan i nasmejan, uvek spreman za razgovor, za evociranje uspomena… Onima kojima je bio razredni starešina pričali su mi da je imao neverovatno mnogo razumevanja za njih. Ima i anegdota o učeniku kome je tri puta tokom godine umirala baba, zbog čega nije dolazio u školu. Kad je po treći put, da bi opravdao časove, razrednom Miju rekao da je bio na sahrani, on mu je odgovorio: „Dobro, razumem ja i umiranje i sahranu, ali izgleda da si ti zaboravio da je tvoja baba već dva puta umrla. Dozvolio sam joj da umre jednom, pa drugi put, ali treći put ne mogu biti toliko širokogrud. Ako je i od tvoje babe, mnogo je“.
Koliko su ga đaci voleli i imali poverenje u njegovu dobrotu i razumevanje govori i to da je opravdao izostanke koje su učinjeni zbog bežana sa časa, da se ne bi dobila slaba ocena. Učenik lepo ustane i kaže iskreno šta je bilo i Mijo mu to opravda. Odmah potom taj isti učenik traži da izostane i u petak, jer ni tada neće biti spreman za ocenjivanje, profesor mu i to odobri. Ali, zahtevao je da to više nikada ne ponovi. I nije se ponavljalo. Granice su se ipak znale, kao i to da je on od svega najviše cenio iskrenost.
Učenike je obično zvao „đače moje“. One koji su bili nestašniji, puštao je s časa rečima: „Đače moje, vidim da te je uhvatio neki zvrk, ide ti blago meni malo napolje, pa provetri glavu“. Čak i onda kad je zaticao đake ispred učionice, misleći da nismo orni za čas, rekao bi „dobro, idite vetrite vijuge“.
Kad su se đaci dovijali na razne načine kako da odgovaramo lekciju koju nisu pipnuli, reagovao bi sledećim rečima: „Šta si toliko ukrupnio, sitnije malo. Reci ti meni sitno, hoću sitan vez, znaš ono tamo pod 1, 2, 3, 4…“ Ko nije znao da usitni dobijao je keca, ali ga nije bilo teško popraviti. Tako su mu generacije zbog sitnog spevale pesmu, koja je odjekivala školom, naročito pred kraj školske godine „Nema više druže Mijo, jer si dobro usitnio“.
Mijovim đacima sa kojima sam evocirao uspomene na legendarnog užičkog profesora u sećanju na eskurziju: „Mi smo obavezno sa sobom nosili gitare i harmonike. Autobus je brujao od pesme i svirke. A onda bi nam se pridružio i on. Uzimao je harmoniku i zapevao bi onu poznatu pesmu iz Andaluzijskih noći, koju je pevala Inperijo Argentina: ’Svake noći, svakog dana lutam sama ulicama i prodajem plavo cveće, koje niko kupit neće, ljubičica, plavi cvet’.“
