Opanci su veoma stara obuća, potiču još iz vremena kada su na prostoru Srbije živela keltska plemena. U srednjem veku Sloveni su nosili opanke od like zvane „lapiti“. Od 15. veka pa sve do danas za izradu opanaka se koristi teleća, goveđa i svinjska koža. Uglavnom su rađeni od neštavljene kože i izazivali gljivična oboljenja, pa je tadašnja srpska vlast naredila krajem 19. veka da se izbace iz upotrebe. Tako su kožu počeli da štave u rastvoru vode i specijalnih vreta šišarki.
Opančarski zanat je svoj procvat doživeo u periodu između dva svetska rata. U Užicu je bio je popularan sve do polovine 20. veka. Današnji oblik opanaka koje viđamo najčešće na vašarima i nošnji u kulturno umetničkim društvima formiran je pri kraju 19. veka. Nije razlikovan levi i desni opanak, rađen je jedan oblik u brojevima od 19 do 47. Užički opanak se razlikovao, imao je “nos” u obliku frule, na Šumadijskom je kljun bio malo spljošten, dok je u Južnoj Srbiji opanak imao savijeniji oblik i u špic.
U vreme dok je Užice bilo turska varoš, opančari su se zvali čurudžije i bili su poznati po izradi crvenih opanaka. Prvi majstor opančar u Užicu, koji je počeo da radi sredinom 19 veka zvao se Jovo Cvijović, a koji je izučio zanat u Donjoj Tuzli. Za izradu opanaka je potrebno dosta kože, posebno za gornji deo, koji je sastavljen iz sitnih kaiščića koji su i ukras, najlepši autothon detalj na opancima. Rade se od mekane kozije kože, koja je mekana i pogodna za izradu tankih kaiščića. Upravo se na izradi tog detalja i ogledala umešnost majstora, a da bi se to postiglo, bile su potrebne godine učenja i rada. Nekada su opanci na gornjem delu imali 12 do 18 kukica, kroz koje su se provlačili tanki kaiščići. Današnji retki opančari smatraju takvu izradu pravim remek delom.
Užički opančarski esnaf je osnovan 1853. Bio je jedan od finansijski najjačih esnafa u Užicu 1882. godine, odmah iza Mehandžijsko – pekarskog. Po popisu iz 1866, u Užicu je radilo 55 opančara, a u sledećeoj deceniji je bilo toliko da su se selili zbog velike konkurencije po Srbiji. Opančarski esnaf svojoj opštini 1896 podiže česmu Opančarskog esnafa, koja je i danas ukras grada i zaštitni znak udruženja “Užičanstveno”. U to vreme, kad je izgrađena česma, počeli su da se nose “đonovski opanci”, koji su potisnuli crveni opanak, te Užice gubi primat u ovom zanatu.
U Užicu se “đonovski opanak“ počeo proizvoditi 1915 godine. U periodu između dva svetska rata radila je trgovačko zanatska škola, u kojoj se učio i opančarski zanat. Krajem dvadesetih godina 20. veka, postali su popularni “Batini” fabrički gumeni opanci, pa su neki opančari pravili takozvane “gumenjake”.
Poslednji užički opančar – sarač bio je Milija Ćitić, sa radnjom u ulici Dečanskoj, gde je radio 64. godine, do kraja života 2008. godine.
