„Ракове бебе су као тићи кад ојачају, девојке су одлазиле даље, а Рако је почињао испочетка“. М. Груичић
„Не идемо ми на такмичења да будемо први. Желимо да докажемо да се у Ужицу игра добра кошарка.“ Рако Суботић
Прве генерације ужичких кошаркашица чиниле су углавном ученице гимназије и чланице ДТВ „Партизан“: Драгица Живковић, Вера Александрић, Ружица Баћковић, Ружица Ђуричић, Косара Алексић, Зорица Кутлашић, Даница Константиновић, Љиљана Миловановић, Роса Николић, Верослава Поповић и Верослава Мршевић . Нису оствариле запажене резултате до 1955, када су јуниорке које је тренирао Бранислав Панић од Ужичана прозван Бране Нос, са Царине, освојиле неколико турнира. Касних педесетих у Титовом Ужицу су популарне кошаркашке утакмице студентске омладине на којима се истичу: Ружица Николић, Нада Шуњеварић, Нада Димитријевић,, Милеса Петровић, Мира Милошевић.
Радосав Рако Суботић је имао 14 година када је комшија, студент ДИФ-а, Влајко Ковачевић на ужичку Липу донео кошарку. Убрзо је са братом направио кош у дворишту иза Суботића браварске радње . Био је упоран дечак, лопта је све чешће пролазила кроз обруч. Тада је почела та кошаркашка љубав која је без прекида трајала 15 година. У шеснестој години постао је члан кошаркашке секције „Слободе“. Од тада се много тога мењало у ужичкој кошарци, генерације су долазиле и одлазиле. Клуб је променио име, али је Рако остао. Веома брзо је постао капитен тима. У одсуству старијих водио је тренинге. Сасвим случајно постао је тренер женске екипе.
Рако: „У Прокупљу се 1959, одржавало првество Србије за кошаркашице. Била је пауза у мушком првенству. Тадашњи предсеник чика Најдан ми рече да водим нашу екипу. Ето то ми је била прва веза са женском кошарком“.
Од тада се Рако често појављивао у четири улоге: као тренер мушке и женске екипе, активан играч и капитен тима.
Године 1962, под покровитељством Ваљаонице бакра, КК Слобода мења име у „Севојно“. У јесен 1969. председник КК „Севојно“ је Димитрије Бацковић, а тренер кошаркашица је Радисав Рако Суботић. Тада остварују велики успех, улазе у Прву савезну лигу. Први су ужички клуб у том рангу такмичења. Капитен те екипе, коју Ужичани због младости и доброг тренера називају „Ракове бебе“, била је Мирјана Пејић Јанковић. Са њом у у кошаркашким „бебама“ су играле: сестре Светлана и Биљана Ракочевић, Биљана Петровић, Мирјана Максимовић, Снежана Бошковић, Љиљана Бацковић, Драгана Вучићевић, Бранислава Станић, Вера и Нада Лазић.
Димитрије Бацковић и Рако Суботић су створили успешну ужичку женску кошарку, мушку подигли, омогућили им континуиран рад и услове за напредак. А почели су од једне просторије у Соколани, у којој су створили један пријатан кутак, дом кошарке у коме су сви живели једним срцем, дисали једним дахом. Успели су оно најтеже да другарство пријатељство и остало што се не види чини један успешан спорски клуб. Радили су то из ентузијазма , бесплатно… Нажалост, тада а и данас, такав рад се није ценио и не цени се ни у овом дигиталном времену. Рако кошаркашки занесењак који је био роб између два обруча са мрежицама остаје веран Ужицу. Окупљајући ту генерацију девојака 1962. године, тренер Рако Суботић приликом првог интервиуа за „Спорт“ рекао: „Чувајте се се девојчица са Ђетиње“. Био је у праву, сваки нови рођендан доносио је успехе. Девојчице су полако стасавале. На дохват руке им је био врх југословенске женске кошарке. А све је почело на квалификационом турниру кошаркашица у Бачкој Тополи.
Кошаркашице Севојна су заузеле дрго место и постали прволигаши. Председник Скупштине Велимир Доганџић приредио је свечани пријем за „Ракове бебе“, а те бебе биле су по писању листа „Спорт“ ретко добра екипа, биле су то:
Мирјана Пејић-Јанковић студент медицине која се од детињства бави кошарком. Била је члан репрезентације југославије, одличан техничар. Капитен у кошаркашкој екипи „Севојна“. Запажена је као добар организатор игре целог тима који је углавном зависио од њене игре.
Светлана Ракочевић студет маталургије у Београду, играла кошарку 5 година, крилни играч, стрелац екипе, одличан шутер и инзваредан борац.
Биљана Петровић студент стоматологије у Београду, играла кошарку 6 година. Била је у београдској Црвеној звезди али се вратила у Севојно да помогне својим другарицама у борби за стицање прволигашког статуса. У екипи је била центар и крилни играч. Запамћена је као велики борац и инзванредна у одбрани.
Мирјана Максимовић тада је била ученица ужичке Гимназије. Кошарку играла 3 године. Члан јуниорске репрезентације Југославије. Велики таленат, одличан техничар. С обзиром на висину (181 цм) и године имала одличну перспективу у Српској лиги, њено време је тек долазило.
Биљана Ракочевић, ученица ужичке Гимназије имала 15 година, висока је 180 cm. Кошарку је играла 3 године, на месту центра, била кандидат за јуниорску репрезентацију Југославије. Била велики таленат за кошарку, чију су афирмацију сви очекивали.
Љиљана Бацковић ученица Техничке школе у Ужицу, имала 18 година. Кошарку играла 5 година, упамћена као мање ефикасна али несебична.
Вера Лазић 16 година, ученица ужичке Економске школе 19 година. Играла кошарку три године, бек, најнижа у екипи (160 cm), али у појединим фазама веома сигуран играч са клупе.
Нада Лазић, ученица ужичке школе за квалификоване радника „Радоје Марић“ , 16 година, игра кошарку две године, бек и крилни играч, јуниорка.
Братислава Станић, ученица ужичке Гимназије, имала 15 година. Игра кошарку 2 године, бек, јуниорка.
Остали су записани последњи тренутци и како је „Севојно“ у продужетку добило екипу „Железничара“ и обезбедило улазак у Прву лигу такмичења:
„Финиш је био све драматичнији. Железничар постиже још један кош. Али је и Светлана Ракочевић искористила два пенала. И резултат је у последњем минуту игре 44:43. Железничар постиже још један кош. Али је Светлана Ракочевић искористила два пенала. и резултат је у последњем минуту игре 44:42 за Железничар. До краја утакмице остало је још свега 40 секунди. Да ли ће измаћи победа?
Кошаркашице Железничара праве прекршај, изводе се два пенала. Реализатор треба да буде петнаестогодишња Мирјана Максимовић. У њеним крупним очима заиграле су сузе. Влаже лице и њеним другарицама и онима. Сви се у себи питају: да ли ће Мирјана успети? Да ли ће јој сада, у одлучним тренутцима, рука задрхтати?
Погледала је своје другарице, у тренера. Подигла је руку. Лопта је полетела према противничком кошу. У сали се зачуо пљесак. Ни други пут рука јој није задрхтала. Резултат је био 44:44.
Мирјана је била пресрећна. Седела је на клупи, чекајући кроз неки минут, почне продужетак утакмице од пет минута, и плакала као мало дете.
У наставку игре Мирјана је постигла кош, а нешто касније и Светлана Ракочевић искористила један пенал, тако да је резултат 47:44 за Севојно. У последњем минуту Железничар постиже кош и убрзо се зачула судијина пиштаљка. Коначни резултат био је 47:46 за Севојно.
Рако Суботић и његове бебе су чланови Савезне лиге. Нико срећнији од њих, Настало је неописиво славље, честитања, пољубци, стисци руке, сузе. Успех кошаркашица Севојна примљен је са одушевљењем у Титовом Ужицу. Те две године колико су биле у Првој лиги, „Ракове бебе“ су слављене и вољене. У Соколани се се за њих невиђено навијало.
Није било лако у Првој лиги, КК Севојну мали међу великима. Мали клуб више девојчица него девојака у великом срцу Ужица љубимче и мезимче названо „Ракове бебе“ Биљана, Мирјана, Мирослава, Вера, Станимирка, Нада, Светлана… Као у школској клупи. Сестре по лопти, по љубави за кошарку, жељи да се вину звездано кошаркашко небо. Једна „беба“ је више обећавала од друге све је зависило од постигнутих кошева. У то време се издвајала Мирјана Максимовић, која је имала само 16 година, а била је висока 180 cm. Добила је репрезентативни дрес са бројем 8. Дала је четири коша на Балканском купу у Домжалама, ту су открили ново име, нови таленат знан тренеру и уском кругу стручних познавалаца кошарке. У то време је била мешу првим стрелцима у екипи (111 кошева), испред много искуснијих чланица прве петорке репрезентације Петровићеве и Пејовићеве.
Севојно се у Првој лиги задржало две сезоне, а онда се у новинама 1970. године појавила кратка информација:
„Дугогодишњи тренер Севојна, Рако Суботић смењен је са дужности. Нови тренер још није добио лиценцу, па су се кошаркашице Титовог Ужицу су морале саме да се сналазе.“ Рако је касније рекао одговарајући на питање новинара:
– Шта је разлог вашег одласка и да ли заиста можете без кошарке?
– Кошаркашка крв није вода, отишао сам јер је дошло до неспоразума са неким људима који су дошли у клуб . Има ту добрих радника, али спорски необразованих. Конкретно, не сећам се ниједног кошаркаша који се преквалификовао у други спорт. А мени је бивши рукометаш био технички референт, сада је вођа мушког тима. Иде човек тамо где крене да продаје своју стручност. Кад стане у кошарци, можда ће се поново вратити у рукомету. Са таквим се људима не може сарађивати.
Уствари, после успеха политичари су се заинтересовали за КК Севојно, почеле су интриге у клубу… И тандем Бацко-Рако се распао. Отишао је Рако из клуба. А затим за редом отишле су Мирјана, Светлана, Рада, Биљана… Та дивна кошаркашка породица коју су створили Бацко и Рако се растурила.
