Већ у другој половини поратне 1945. године, Ужице је било међу првим градовима у коме је формирана боксерска секција при Спорском друштву „Слобода“.
Шумарски инжињер Драгутин Илић Јејо, који је радио у Одељену за шумарство, своје слободно време је посветио боксу и био први учитељ ужичких боксера. Док је студирао у Београду, аматерски се бавио боксом у периоду од 1932. до 1936. године. Био је првак државе у тешкој категорији 1933. – 1934.
Родио се у Клопоту код Подгорице 1912. године. Основну школу је учио у Бјелом пољу и Даниловграду, а гимназију у Ужицу, где је матурирао 1932. Пољопривредни факултет, одсек за шумарство завршио је у Земуну 1936. године.
У „Политици“ од 3. априла 1936. је остало записано: „По завршеним студијама Илић је напустио бокс и посветио се својој струци – шумарству“. Прелиставајући Политике из тога времена нашао сам још занимљивих података о Јеју. За њега је „Политика“, 16. новембра 1935. године, писала да је велика боксерска нада. Ту је и податак да је име младог боксера Јеја, тада члана боксерске школе „Тома Станисављевић“, било међу именима стотину најпознатијих београдских спортиста, који су у „Политици“, од 5. априла 1936. године, објавили петицију, бојкотујући олимписке игре које су се одржавале у Берлину под покровитељством Хитлера и захтевале да „у име слободе у спорту, у име високо хуманих идеала, у име мира и браства међу народима, не сме учествовати на Олимпијади у Берлину ниједан наш спортиста, ниједан прави син нашег народа“.
Већ 1946, када је боксерска секција „Слободе“ и званично регистрована код Боксерског савеза Србије, било је 75 активних боксера, међу којима највише радника, средњошколаца, али и студената, а у подмлатку је било и ђака из основне школе. Тренинзи су одржавани у сали Соколане, боксери су имали прави ринг и рукавице, које им је, од својих средстава, обезбедио тренер Драгутин Илиић Јејо. Секција је имала и своју управу, углавном састављену од старијих боксера. Боксерима се прикључио и др Лука Ђуричић. Тако да су ужички боксери имали и лекара који је бринуо о њима. Касније је то био др. Бородин.
Године 1975. сећајући се првих дана бокса у Ужицу, Драгутин Илић Јејо је рекао: „Од младића који су се окупили и желели да уђу у тајне боксерске вештине, једино је са боксерским знањем дошао Тони Флајшер, радник штампарије. У тој првој генерацији ужичких боксера било је веома талентованих, дечака, од којих је највише обећавао Ратко Пенезић, који је за кратко време стекао највеће техничко знање. Међутим, он је касније отишао у морнарицу и запоставио бокс. Посебно интересовање, између осталих, показивали су Симо Аћимовић и радник штампарије Живан Коружић, који је касније боксовао у Армији када је отишао на ослужење војног рока. У свакој категорији, било их је 10, имали смо по два пара боксера. Није било неке велике технике, али су то већином били срчани борци чија је борбеност међу конопцима долазила до изражаја. Обавезно се тренирало три пута недељно, а пред такмичење и два пута дневно…“
У току 1946. и 1947. одржано је десетак клупских и међуклупских такмичења. Први боксерски меч одржан је у препуној Соколани, тако је било увек када су одржавани мечеви. У то време су били активни ваљевски боксери, па је уговорен бокс-меч у Ваљеву. Управа је успела само да обезбеди срества да се плати боксерима преноћиште, а све остале трошкове сносили су сами такмичари.
Бокс меч између ваљевске „Будућности“ изазвао је велико интересовање, тако да је дворана у Ваљеву била препуна, међу којима је било доста ужичке публике. Иако су Ваљевци касније формирали свој клуб, били су јача екипа, па се бокс меч завршио њиховом победом, било је неколико добрих борби, борба у тешкој категорији која се завршила нерешено је остала у сећањима многих присутних Ужичана.
И баш кад је ужичка публика очекивала да ужички боксери крену у победе, бокс се половином 1947. у Ужицу угасио. Разлог је био за то што је Јејо морао да напусти бокс због својих обавеза, које је имао као шумарски инжињер, прво је био технички директор, а затим директор Дрвног комбината, затим и Дирекције шума. У то време био једини шумарски инжињер на подручју западне Србије.
Године 1951. у Титовом Ужицу формиран је Боксерски клуб „Милиционер“, али се и он после неколико јавних наступа угасио. Тако је Ужице, иако је било доста заинтересованих за бокс, поново остало без бокса.
Године 1953. основана је боксерска секција, којом руководи Симо Аћимовић. Тадашњи председник управе „Слободе“, Живорад Аврамовић, 1953. године позвао је у госте боксере „14. Октобра“ из Крушевца, тада члана Савезне боксерске лиге.
У присуству већег броја љубитеља бокса, меч између Крушевљана и боксера „Слободе“ одржан је на стадиону у Беглуку и завршен убедљивом победом „14. Октобра“ из Крушевца. Меч је одршан пред пуном централном трибином Стадиона и завршио се уз незадовољство Ужичана убедљивом победом Крушевљана. Незадовољство је изазвало то што је управа БК 14. Октобра требало да пошаљу своју другу гарнитуру, али је послала своју прву екипу, у којој су били и тада познати боксери браћа Стојановић, од којих је један био првак Југославије у мува-категорији. У екипи „Слободе“, као гости, наступили су боксери Тридесет седме дивизије из Титовог Ужица, војници Сабо и Фаркош. Најзанимљивија борба водила се у тешкој категорији. Према сећању Сима Аћимовића, била је то до тада невиђена борба у граду, у којој је боксер Слободе Фаркош у трећој рунди избацио свог противника са ринга кроз конопце. И други боксери Слободе добро су се борили а Велибор Милошевић је успео да боксује нерешено у мува категорији са тадашњим прваком Стојановићем, али после овог меча у јесен после реформисања клуба Ужице остаје без бокса. У међувремену је је био формиран и боксерски клуб „Севојно“, али је и он био кратког века.
Неколико година касније тренер је Симо Аћимовић, а боксери Добросав Јовичић, Милијан Деспотовић, Петроније Савић, Предраг Ускоковић, Стеван Обућина, Душан Аџић, Љубивоје Ршумовић, Милош Матовић идр.
Од меча са Ваљевцима је прошло 12 година, да би 1974, кад је почела једногодишња прослава педесетогодишњице постојања Спорског друштва „Слободе“, поново био основан Боксерски клуб „Слобода“. Оснивачи су били представници војске и полиције, директори, лекари, адвокати, угледни грађани, као и други заљубљеници у овај спорт. Међу оснивачима били су Панто Зубац, Владе Мићевић, Симо Аћимовић, Благоје Деспотовић, Дуле Карадаревић, доктор Јоксић, Мићо Ђурић, Мишо Матовић и Бошко Демировић. Тренинзима је руководио тренер Мишо Тошић из Пожеге, професор физичког васпитања. Клуб је имао своју управу, на чијем челу са председником мајором Пантом Зубцом, који улаже напоре да осамдесет уписаних чланова што боље савлада вештину бокса, да се што боље припреме за своје прве наступе пред Ужичанима. Са тренинзима се почело 17. фебруара 1975. године у сали Основне школе „Нада Матић“.
У почетку, кад је клуб формиран, чланови управе и тренер имали су дилему као и остали који формирају боксерски клуб, да ли да крену са окупљањем оних који су имали већ неко боксерско искуство или почети са почетницима и формирати боксерску школу. Одлучили су се за боксерску школу.
Тренер Мишо Тошић се сећао те 1975. године: „Многи младићи, кад су дошли у Боксерски клуб, мислили су да ће брзо постати боксери. Али пут до боксера и првог јавног наступа је сада много дужи него раније, јер су пооштрени прописи, а посебна пажња се поклања здравственој заштити боксера. Селекцију још нисмо вршили, рачунамо на природну селекцију, до које је већ дошло. У клубу остају они који воле бокс, који су спремни да се више жртвују у строгом режиму бокса и успешно савладају негове основе.“
Наредних десет година такмиче се у Републичкој мешовитој лиги јуниори-сениори, а најуспешнији су у периоду 1975. до 1985. године. Селекција, коју су формирали тренери Богдан Савељич и Драган Вранешевић, освајала је медаље на јуниорским и сениорским првенствима. Владан Савић постао је 1976. јуниорски шампион Југославије у перо категорији, Мирослав Туцовић 1979. је финалиста Омладинске ревије, Зоран Жунић и Предраг Костић 1980. су јуниорски прваци Србије, Милија Вермезовић 1981. омладински првак Југославије, а Горан Даничић победник Златне рукавице.
Почетком 1983. председник клуба је Иван Милутиновић, тренери Богдан Савељић и Милисав Станојевић. Слобода се пласирала у Јединствену лигу Србије (трећи ранг у Југославији . Најзаслужнији за успех је био Душан Шмакић, који је у перо категорији освојио све победе. На омладинском првенству Срије 1984. Петар Турунџиловић је освојио златну медаљу. Те године је Харис Мелић у полусредњој категорији осваја златну медаљу на Шампионату Балкана. Мелић и Слободан Костић су 1986. омладински прваци Балкана.
Боксери БК Слободе имали су велике успехе у бившој држави Југославији. Популарност и интересовање ужичке публике за бокс је пунио Халу спортова у Великом парку. Клуб је имао пет првака Југославије: Харис Мелић (двоструки првак Југославије), Владе Савић, Милија Вермезовић и Слободан Костић. Шест вицешампиона Југославије: Благоја Радишића, Мирослава Туцовића, Горана Даничића, Драгана Јосиповића, Петра Шоловића и Светислава Ђенића. Освајачи „Златне Рукавице“ су Предраг Костић 1980. и Слободан Костић 1986. године. Ужичани су имали једанаест првака Србије у боксу. Репрезентативци Србије били су Зоран Грујичић, који је боксовао на Аделаиди, Нови Зеланд, као и Драгослав Симић коиј је боксовао у Халеу, Немачка. Дуле Шмакић је у веома јакој конкуренцији освојио пехар на међународној ревији „Ужичка република“, а Едип Шећовић је као такмичар стицао знање у ужичком клубу, а касније и као професионалац постао првак Европе и света у боксу…
Године 2015.годину рад клуба је обновљен и настављен, између осталог захваљујући Благомиру Поповићу.
Бранислав Млађеновић:
„Пре учлањења у Џудо клуб, тренирао сам у Соколани бокс, али само један месец. Тај месец дана све је било лепо док смо вежбали кондицију и технику. Дошла је на ред прва борба у оквиру клуба, против неког Бобана, мог комшије са Пашиновца. Били смо у истој категорији, али је он био 3 године старији и наравно искуснији од мене. Лепо се ја покривам, рад ногу и покушавам да га мало чвакнем. Не иде. Решим ја да мало замахнем, наравно “отворим се” и … Бобан ти мене чвакне по десној аркади. Није је расекао, али је ољуштио кожу до бола. Оног секунда ја окренем леђа и кажем тренеру скидај ми рукавице, ово боли! Док сам гледао друге њихови ударци нису ме болели, па сам мислио да и ови не боле. Сутрадан сам се учланио у џудо клуб и вежбао око две године.“
