Први Ужички каратисти

2778

„Ја немам апартман на Златибору, стан у Београду, једини немам локал у граду, отплаћујем кредит. Међутим задовољан сам јер сам добар син, муж и отац и умно још увек стварам.“ Примаријус др. Раде Марковић

Први ужички каратисти, Раде Марковић у средини стоји
Први ужички каратисти, Раде Марковић у средини стоји

Сећам их се, седамдесетих годинама међу нама младим Ужичанима каратисти су важили за заштитнике и прве момке на корзоу. Лично сам највише запамтио Рада Марковића, који је кренуо стопама др. Јорге, српског и словеначког најбољег каратисте свих времена.

Омладински карате клуб „Титово Ужице“ основан је 2. новембра 1973. године. Убрзо се укључио у такмичење Карате лиге западне Србије. Једно од првих карате такмичења у Ужицу догодило се исте године у сали Дома ЈНА. Борбе су се одвијале на бини, где је иза било и биоскопско платно. Публика је борбе пратила седећи у биоскопским столицама. У мају 1975, у години у којој се прослављало 50 година СД „Слобода“, на званичним такмичењима ужички каратисти наступају под новим именом – Омладински карте клуб „Слобода“.

Српска карате легенда др. Илија Јорга
Српска карате легенда др. Илија Јорга

Седамдесетих година први ужички карате клуб се такмичио у Карете лиги Западне Србије, уз велику подршку ужичких навијача. Каратисти су се увек налазили при врху првенствене табеле. У тој лиги где се такмичили Слободини каратисти су се такмичили и карате клубови „Борац“, „Младост“, „21 октобар“, „Крушевац“, „Раднички“, „Таково“, „Металац“, „Партизан“, „Ушће“, „Гоч“. Првенство је организовано по турнир систему, тако да је сваки клуб у полусезони био домаћин турнира.

Ужички Слободин карате клуб је имао 30 активних чланова, углавном су то били средњошколци и студенти. Председник клуба је био судија Општинског суда Никола Церовац. Са Церовцем су дошли добри дани за ужички карате, добри резултати и масовност. Тако да је 1976. клуб формирао и Пионирску карате школу.

Карате клуб "Слобода" у пуној снази у Хали спортова
Карате клуб “Слобода” у пуној снази у Хали спортова

У почетку тренинзи су одржавани у Сали Техничке школе, затим „код проф. Влајка“ у сали Педагошке академије, а затим у хали у Великом парку. Стандардну екипу су седамдесетих година сачињавали: Раде Марковић, Борко Вујовић, Младен Николић, Зоран Ђоковић, Радојко Николић и Миодраг Дрндаревић. Најбољи такмичар и први члан екипе је био Раде Марковић носилац браон појаса, који је 1975. положио и испит за звање првог дана у каратеу. У то време Раде се одвојио међу тројицу најбољих и најперспективнијих каратиста западне Србије. У то време сам Рада Марковића ангажовао да буде дежурни чувар реда за време диско игранки у дискотеци Омладинског клуба.

Први председник Карате клуба "Слобода" Никола Церовац
Први председник Карате клуба “Слобода” Никола Церовац

Поред Рада, понајбољи ужички каратиста био је Борко Вујовић, који је за пар месеци понео плави појас. На такмичењу у Светозареву Борко Вујовић је освојио браон појас и бронзану медаљу и квалификовао се за првенство Србије. Такође носилац браон појаса је био и Радојко Николић.

Прве две године прве ужичке каратисте је тренирао српска карате легенда др. Илија Јорга, затим вицешампион Европе Драгослав Зеко Божовић, касније Ђинђићев лични шофер и телохранитељ, а потом посланик ДС-а и директор Спортско-рекретивног центра ТАШ.

Наставио је да их тренира тада двадесетогодишњи Раде Марковић, који је током 1975. успешно положио стручно такмичарски и теренерски рад и био тада један од најмлађих тренера карате спорта у Југославији. Други тренер је био Модраг Дрндаревић, који је уједно и председник такмичарске комисије, а улога инстуктора поверена је др Илији Јорги.

Примаријус др Раде Марковић
Примаријус др Раде Марковић

Данас др Илија Јорга живи у Словенији и даље је, упркос годинама, један од цењеих светских каратиста. Др. Раде Марковић живи у Ужицу цењени је стручњак, лекар у ужичком породилишту…

Миладин Даниловиц Генго:
“Стоје са лева…Дуги, Ниџо, Борко, Марка, Бране, Гудура и Кинез Цуце, Зоран, Рајо, Дејан Босиљчић- отац Ивана Босилчића и на крају Џоја. Кад је слика настала, тада сам ја почињао да вежбам. Звали су ме да се сликам. Нисам хтео да кварим слику, јер нисам имао кимоно…“