U prvo vreme Užičke republike ručne bombe su livene u pesku u livnici Pera Čikiriza na Carini, te bombe je lio livac Mijo Matijević. Mijo je posle rata na brdu iznad Rakijskog pijaca otvorio svoju livnicu u kojoj je lio zvona najviše za predvodnike stada koje je prodavao na vašarima. Ipak je ostao upamćen kao čovek koji je za potrebe Užičke republike lio prve bombe.
U Avramovića livnici nije bilo moguće postići količinu potrebnih bombi. Rešeno je da izradu bombi pruzmu dvojica iskusnih majstora koji su imali iskustva, jer su pre rata radili u fabrici oružja u Kragujevcu. Bili su to Nikola Zlatković, koji je radio u pogonu u Adi na izradi automatskog oružja, i Pero Subotić, koji je dobio zadatak da radi na izradi ručnih bombi. Da bi mogli da proizvedu potrebnu količinu u nedostatku industriske livnice, rešili su da bombe izrađuju od vodovodnih cevi. Nisu imali ni dovoljno cevi određenih dimenzija, različite cevi su sekli na određenu dužinu i spolja uzdužno i poprečno užljebljavali da bi se prvilno rasprskavale kad eksplodiraju. Sa jedne i druge strane su varili danaca, a jedno bušili da bi ugradili upaljač.
Veliki problem im je bila izrada upaljača. U tome im je pomogao majstor Manojle Smiljanić, uspeli su da naprave i upaljač. Uzeli su stare elemente od čaura i napravili oblik koji je odgovarao. Za usporač koji je trebao da gori do 7 sekundi, uzeli su parče satina i sekli ga na dužinu od 6 do 7 santimetara. Punjenje bombi eksplozivom su radili u „trezorima“. Iz artiljeriske municije, ostale od nekadašnje vojske Kraljevine Jugoslavije koja je bila smeštena u magacinu u Adi u Vrelima, vadili su eksploziv i njime punili te ručne bombe koje su uradili. Pre nego su započeli serijsku proizvodnju, vršili su probe, bombe su bacali u neke iskopane jendeke posle brojanja od 6 sekundi. U trezorima su proizveli 30 000 ručnih bombi, dok se nije dogodila tragična eksplozija u trezorima.
