Ужички учитељ Марко Марковић је 1890. године добио сина Милана. Био је весело дете, које је стално нешто „изводило“, имитирао старије, изазивао смех. Можда у том времену највеселије и најдаровитије ужичко дете коме су тадашњи Ужичани дали надимак Баћа. Од малена је био заљубљен у позориште, није пропуштао ни једну представу путујућих позоришта у Грбића арени. Ужичани су га волели, био је омиљено варошко дете, мали растом, симпатичне физиономије која је пленила.
Године 1908. у Ужицу је гостовала нишка путујућа позоришна трупа „Руцовић“. Баћа је тада напунио 18. година, а онако малим растом и бебастом фацом изгледао је доста млађи. Трупи је био потребан неко ко ће да игра дечије улоге, тачније у „Дон Цезару“ Ђенарина у „Тоски“. Баћа се решио да побегне од куће, јер му отац никада не би дозволио да буде глумац, нарочито да напусти школу. Зато је Милан Марковић Баћа напустио Гимназију, једног раног пролетно јутра побегао је са путујућим позориштем од куће и из Ужица. Уз дечије улоге добио је и улугу калуђера у „Разбојницима“.
Уочивши његову сценску окретност, управник позоришта му је додао и посао шаптача. Баћа је временом ову дужност уздигао до уметности равној глумачкој. Тада чувени глумац Пера Добриновић гостовао је код Руцовића „само ако Баћа суфлира“… У емисији Радио Београда „Код два бела голуба“, која је била посвећена Милану Марковићу Баћу један од савремника је рекао:
“Шаптач је за глумца чисто психички услов да своју улогу развија правилно, потпуно сигурно и трезвено. Није у питању знати улогу напамет, или не знати. Може глумац ван сцене да изрецитује све што има да каже, од почетка до краја представе. Ако не види у суфлерници лице које га својим присуством храбри, погледом улива оптимизам и веру, он за час може постати сплетен и његова креација губи знатан део његовог већ обезбеђеног успеха”.
То лице у времену између два светска рата био је рођени Ужичанин Милан Марковић Баћа, познати “шаптач” у београдском Народном позоришту. Владета Драгутиновић међу девет глумачких величина уврстио је и Баћу. Сматрали су га срцем сцене. Уз њега у суфлерници сигурнији на сцени су били чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић и други велики глумци тог доба. Својих четврт века позоришног рада, 1933. године, Баћа је обележио на месту резервисаном за најбоље, у Коларчевој задужбини.
Учествовао је у ратовима 1914. као болничар 12-тог пука. Ратник, носилац Албанске споменице, оснивач ратног позоришта на Солунском фронту („да се војнику одвраћају црне мисли“), које је своје преставе играло иза прве линије ровова. По завршеном рату као војник доживео је у Сплиту овације играјући Давида Штрпца и похвалне критике у листу “Ново доба”. У Београду је био члан Народног позоришта до погибије током немачко априлског бомбардовања 1941. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
